Блиски исток

У западном свијету Блиски Исток се опћенито сматра претежито исламском арапском заједницом. Ипак ово подручје обухваћа многе различите културне и етничко-језичне скупине, првенствено семитске (Арапи, Асирци, Друзи, Маронити, Жидови), туркијске (Турци, Азери) и иранске (Перзијанци, Курди), те остале (Грци, Бербери). Они нису међусобно толико слични колико се то понекад претпоставља.

Већина западних дефиниција „Блиског Истока”, у утврђеним референтним књигама и у уобичајеној упораби, дефинира регију као „државе у Југозападној Азији од Ирана (Перзије) до Египта”. Египат се заједно са Синајским полуотоком у Азији обично сматра дијелом „Блиског Истока”, иако већина земље лежи географски у сјеверној Африци. Будући да нису повезане с Азијом, међународни медији све више називају Либију, Тунис и Мароко сјеверноафричким државама — насупрот источним земљама (од Ирана до азијског дијела Египта).

Једна од широко кориштених дефиниција „Блиског Истока” је дефиниција авијацијске индустрије коју проводи ИАТА-ина организација за стандарде. Та дефиниција од почетка 2006. укључује Бахреин, Египат, Ирак, Иран, Израел, Јемен, Јордан, Катар, Кувајт, Либанон, Оман, Палестинске територије, Саудијску Арабију, Сиријску Арапску Републику, Судан и Уједињене Арапске Емират��^[1] Ова се дефиниција користи диљем свијета у одређивању цијена летова и таксених обрачуна за путнике и терет.

Блиски Исток је родно мјесто и духовно средиште зороастризма, јудаизма, кршћанства и ислама. Регија је проживјела и раздобља релативне толеранције и раздобља релативног насиља. У 20. вијеку Блиски Исток је био поприштем свјетских питања, па је представљао стратешки, економски, политички, културно и религијски осјетљиво подручје. Он посједује значајне залихе сирове нафте.

Границе „Блиског Истока” произвољне су и недефиниране, но најчешће укључују Бахреин, Ципар, Египат, Турску, Иран (Перзију), Ирак, Израел, Јордан, Кувајт, Либанон, Оман, Катар, Саудијску Арабију, Сирију, Уједињене Арапске Емирате, Јемен, Западну обалу и Појас Газе.

Иран се често сматра источном границом, а Афганистан и западна Пакистан се често убрајају због својег блиског односа (етнички и религијски) с већинским скупинама иранских народа као и хисторијских веза с Блиским Истоком, укључујући дијелове разних монархија које су се простирале у регији. Значајне државе основали су међу осталима ирански Перзијанци и Курди. Афганистан, Таџикистан и западни Пакистан (Белуџистан и Сјеверозападна гранична покрајина) дијеле блиске културолошке, језичне и хисторијске везе с Ираном и такођер су дио Иранске висоравни, док је ирански однос с неким арапским државама утемељен више на шијитској религији и географској близини.

Иако се често смјештају изван оквира Блиског Итока, Сјеверна Африка или Магреб немају јаке културне и језичне везе с регијом, а хисторијски су дијелили многе догађаје који су обликовали медитеранску и блискоисточну регију. Те догађаје потакнули су феничка колонија Картага, грчко-римска цивилизација, те муслиманско арапско-берберско и Отоманско Царство. Магреб се понекад укључује, а понекад искључује из Блиског Истока од медија и у неформалној упораби. Већина академика ипак наставља идентифицирати сјеверну Африку као географски дио Африке, али уз блиску повезаност с југозападном Азијом у терминима политике, културе, религије, језика, хисторије и генетике. То се може успоредити с осталим сличним примјерима попут Тасманије и Неwфоундланда који географски не припадају Европи, али дијеле много особина са сјеверозападном и Сјеверном Европом. Мадагаскар је једнако тако у одређеном смислу ближи Југоисточној Азији него Источној Африци.

Иако се често групирају у Југозападну Азију на основи географске близине и континуитета, Кавказ, Ципар и Турска се опћенито сматрају дијелом Европе у културном и политичком смислу због својих хисторијских и недавних политичких веза с том регијом. Арменија и Ципар, примјерице, иако се налазе географски врло близу Блиског Истока, посједују два важна критерија који их повезују више с Европом него с Блиским Истоком: њихов национални идентитет који комбинира индоевропску лингвистичку позадину и већину становништва која пристаје уз кршћанство. Ти фактори не одговорају карактеристикама блискоисточних земаља који имају само једну особину (индоевропски језици, примјерице, доминирају Ираном и Афганистаном) или другу (Либанон је једина земља која има кршћанску већину, иако и то остаје једнако спекулативно). Турска не посједује ниједну од тих европских особина, али има дубоку хисторијску (и према генетском истраживању ДНА) повезаност с Европом пошто је била сједиште Бизантинског и Отоманског Царства која су се простирала у Европи. Као будућа чланица ЕУ и дугогодишња чланица НАТО-а, Турска је прихватила секуларне особине које доминирају Европом, а одбацила је многе везе са Блиским Истоком уз изнимку исламске религије. Грузија и Азербајџан су проживјели корјениту промјену током власти Руског Царства и Совјетског Савеза, а више се сматрају „европским” него „блискоисточним” земљама. Ове се двије земље опћенито виде као регионални блок кавкаске регије.

Централноазијске земље из бившег совјетског блока такођер показују у различитим ступњевима склоност и хисторијске везе с Блиским Истоком, али ни на један униформирани начин. Док јужне државе Туркменистан, Узбекистан и Таџикистан приказују многе културне, хисторијске и социополитичке сличности с Блиским Истоком, Казахстан и Киргистан су примјери забаченијих и мјешовитих култура. Због тога су ове државе виђене као евроазијске (на начине сличне с Кавказом), а њихова их је руска/совјетска прошлост одијелила на различите начине од Блиског Истока. Касније је услиједио покрет за поновну успоставу веза с регијом (нпр. у Таџикистану је утемељен на етничко-језичним повезницама с Ираном и Афганистаном). Попут Кавказа и Турске, Централна Азија има јаке секуларне и „западњачке” склоности које су оставштина Совјетског Савеза. То би се могло преокренути с недавним промјенама према хисторијско-културној ренесанси и поновном избијању исламског идентитета који су декадама потискивале совјетске власти.

Држава Израел такођер представља јединствену фузију европских и блискоисточних значајки, а због географског континуитета с Левантом и већинским становништвом које је претежно блискоисточно (укључујући сефардске Жидове, Сабре, израелске Арапе, итд.) можда дијели више сличности са својим сусједима него што је то одмах видљиво из медијске покривености.

Главни чланак: Евроцентризам

Будући да су назив Блиски Исток сковали Европљани, многи су га критизирали због перципираног евроцентризма. Данас термин користе једнако Европљани као и остали, за разлику од сличног термина Машрек који се искључиво користи у контексту арапског језика. Из перспективе Западне Европе регија се налази на истоку, док Индијцу регија лежи на западу, а Русу на југу. Ознака Средњи је такођер довела до збрке у промјенама дефиниције. Прије Првог свјет��ког рата Блиски Исток се користио у енглеском језику за означавање Балкана и Отоманског Царства, док је Средњи Исток означавао Перзију, Афганистан, те Централну Азију, Туркистан и Кавказ. Насупрот томе, Далеки Исток се односио на земље Источне, тј. Кину, Јапан, Кореју, Хонг Конг, Тајван итд. Критике ових термина обично предлажу упорабу алтернативног термина попут „Западне” или „Југозападне Азије”.

Нестанком Отоманског Царства 1918. године „Блиски Исток” је увелике изашао из уобичајене упорабе у енглеском језику, док се „Средњи Исток” почео примјењивати на новонастале државе исламског свијета. Употреба назива „Блиски Исток” ипак се одржала у разним академским дисциплинама, укључујући археологију и старовјековну хисторију у којима описује подручје идентично с термином Средњи Исток који се не користи у тим дисциплинама. Укратко, термин Средњи Исток је стекао популарност када је британски/француски дио свијета користио тај термин. У њемачком језику термин Нахер Остен (Блиски Исток) је још увијек у уобичајеној упораби, а у руском језику појам Ближний Восток (Блиски Исток) представља једини одговарајући термин за регију.

У српскохрватском језику значење појма „Блиски Исток” одговара подручју Југозападне Азије, тј. подручју које је на сјеверу омеђено Турском, на југу Арапским морем, на западу Египтом, а на истоку Ираном.

Критике евроцентризма повезане су наравно с чињеницом да су 'исток' и 'запад' дефинирани према географској дужини односно према нултом или гриничком меридијану, па су стога инхерентно евроцентричне. Резултат тога је британски картографски стандард којег је широко прихватила Међународна меридијанска конференција 1883. године.

У осталим европским језицима постоје термини слични „Блиском” и „Средњем Истоку”, но будући да су то релативни појмови, значења овисе о земљи, па се опћенито разликују од енглеских назива (примјери: Процхе-Ориент, Моyен-Ориент, Нахер Остен, Ближний Восток).

Недостатак прецизности у одређивању граница Блиског истока је на одређен начин предност, јер се може користити за описивање разних културних и политичких критерија. Та неодређеност у дефиницији довела је до настанка алтернативних неутралних термина попут Југозападне и Западне Азије. Те термине највише користе међународне организације и покрети, а у Индији их најчешће користе влада и медији. Појам Арапски свијет није истозначан термин за Блиски Исток, иако покрива већину истог подручја. Азијски се дио арапског свијета (укључујући саму Арабију) назива Машрек. „Блиски Исток-Сјеверна Африка” (енгл. кратица МЕНА) понекад се користи за обухваћање зоне од Марока до Ирана, а такођер се повремено назива „Велики Блиски Исток”. Тај се термин понекад користи за означавање читавог подручја од Сахаре до Медитерана у Африци, а у Азији западно од Кине и Индије, те јужно од Русије. Термин користе неки хисторичари који се баве разним државама и цивилизацијама (укључујући медитеранску грчко-римску и иранску цивилизацију као и огромне арапске калифате, те регије гдје су муслимански Турци рано успоставили своју власт). Он обухваћа на западу сјеверну Африку и Турску све до Пакистана и Афганистана на Истоку. Назив „Велики Блиски Исток” остаје у упораби групације Г8, америчког Стате Департмента^[2], те разних академских институција попут Блискоисточног института^[3].

Регија је данас карактеризирана јаким политичким напетостима попут, израелско-палестинског сукоба, турско-курдског сукоба, присутности америчке војске, питања права на водне ресурсе, те бројних мањих, али једнако важних питања граничних спорова између Сирије и Турске, Египта и Судана, те Јемена и Саудијске Арабије. Такођер су важна грађанска права религијских мањина у Ираку и Бахреину, те сигурност коптских кршћана у Египту.

Главни чланци: Азија и Африка

• Иранска висораван - Иран, Афганистан, ЈЗ Пакистан
• Анатолија - Турска
• Средоземно море - Ципар
• Арабија - арапске земље Перзијског заљева - Саудијска Арабија, Кувајт, Катар, Уједињени Арапски Емирати, Оман, Јемен, Бахреин и Ирак
• Левант - Сирија, Израел, Јордан, Либанон, Западна обала и Појас Газе, египатски Синајски полуоток

• Југозападна Азија
• Колијевка човјечанства
• Плодни полумјесец
• Оријент
• Стари Исток
• Далеки Исток

• (en) Гомидеаст: Wхере ин тхе wорлд ис тхе Миддле Еаст? Архивирано 2018-02-06 на Wаyбацк Мацхине-у
• (en) Парс Тимес: Миддле Еаст Ресоурце Гуиде
• (en) Анциент Неар Еаст - портал за археологију и старовјековну културу Блиског Истока
• (en) Миддле Еаст Студиес Ассоциатион (МЕСА) Архивирано 2011-09-28 на Wаyбацк Мацхине-у
• (en) Университy оф Цхицаго Либрарy: Миддле Еаст Департмент

Остали пројекти