Invazija u Zaljevu svinja

CIA je počela da regrutuje i obučava kubanske izbeglice za vreme Ajzenhauerove administracije, kako su se tenzije između Vašingtona i Havane zatezale, mesecima pre nego što su narušeni diplomatski odnosi sa Kubom u januaru 1961, Ipak, nije Ajzenhauer bio taj koji je progurao plan, već potpredsednik Ričard Nikson. Nikson se nakon toga uvek plašio da će njegova umešanost i odgovornost za neuspeh isplivati. CIA je u početku bila uverena da je sposobna da zbaci Kastra, imajući iskusta u uklanjanju drugih stranih vlada kao što je slučaj iranskog premijera Mohameda Mosadeka 1953. i gvatemalskog predsednika Jakoba Arbenza Guzmana 1954. Ričard Bisel, jedan od trojice pomoćnika Alena Dulesa, je bio šef "Operacije Zapata".

Prvobitni plan je zahtevao iskrcavanje izbegličke brigade u blizini starog kolonijalnog grada Trinidad, koji se nalazio u centralnoj provinciji Sankti Spiritus približno 400 km jugoistočno od Havane u podnožju planina Eskambraj. Izbor Trinidada je obezbeđivao brojne mogućnosti da će izbeglička brigada moći iskoristiti to u svoju korist tokom invazije. Stanovništvo Trinidada je bilo uglavnom protiv Kastra, a teško pristupačne planine izvan grada su obezbeđivale područje operacija gde bi se invazione snage mogle povući i pokrenuti gerilsku kampanju ako iskrcavanje ne bi krenulo kako je očekivano. Kroz 1960, rastući redovi Brigade 2506 su obučavane na lokacijama kao što su južna Florida i Gvatemala za iskrcavanje na plaži i moguće povlačenje u planine.

Prema Kenedijevim naređenjima, kritični detalji plana su promenjeni, a time su uklonjene bile kakve šanse za uspeh bez američke pomoći. Kenedi je navodno bio pod uticajem nekih u Stejt Dipartmentu, uključujući starog kubanskog pomoćnika Vilijama Vilanda, bliskog prijatelja Samer Veles. Viland, koji je bio prisutan tokom Batistinog uspona na vlast 1933, je bio u Kolumbiji kada je Kastro bio uključen u Bogotazo i takođe je podržavao embargo na isporuku oružja Batisti. Ovi izmenjeni detanji su uključivali promenu zone ikrcavanja Brigade 2506 na dva mesta u provinciji Matanzas, 202 km jugoistočno od Havane na istočnom kraju poluostrva Zapata u Zalivu svinja. Iskrcavanje bi se odvilo na plažama Giron i Larga. Ova izmena je efikasno odsekla vezu sa pobunjenicima u Eskambrajskom "Ratu protiv bandita. Kastrova vlada je bila upozorena od strane agenata KGB-a Osvalda Sančeza Kabrere i "Aragona", koji su redom umrli nasilnom smrću pre i nakon invazije.

17. aprila 1961, tri leta lakog bombardera B-26 noseći oznake Revolucionarnog vazduhoplovstva su bombardovala kubanske aerodrome San Antonio de Los Banjos, međunarodni aerodrom Antonio Maseo i aerodrom kod Sjudad Libertada. Operacija Puma, šifrovano ime dato ofanzivnim protiv-avionskim napadima na Kubanske revolucionarne snage, je zahtevala dvodnevne vazdušne napade širom ostrva da bi se efikasno uklonilo kubansko vazduhoplovstvo, obezbeđujući da će kompletnu vazdušnu nadmoć Brigade 2506 pre stvarnog iskrcavanja u Zalivu svinja. Ovo nije uspelo jer vazdušni napadi nisu nastavljeni kako je prvobitno planirano – bilo je ograničeno odlukama najviših nivoa američke vlade. Kastro je takođe imao saznanje o invaziji i sklonio je avione na bezbedno.

Od aviona Brigade 2506 koji su se postrojili ujutro 15. aprila, jedan je imao zadatak da obezbedi CIA izgovor za invaziju. Modifikovanom dvosedu B-26B koji je korišćen za ovu misiju je pilotiran kapetan Mario Zuniga. Pre poletanja, poklopac jednog od dva motora aviona je uklonjen od strane tehničara, pucano je na njega, a zatim je vraćen da bi se dobio utisak da je na avion pucano sa zemlje tokom njegovog leta. Kapetan Zuniga je poleteo iz baze Nikaragvi u niskoleteću misiju koja će ga odvesti do najzapadnije kubanske provincije Pinjar del Rio, a zatim na severoistok prema Ki Vestu, Florida. Kada je bio iznad ostrva, kapetan Zuniga se naglo podigao na visinu na kojoj bi ga mogle detektovati američke radarske instalacije severno od Kube. Na toj visini i na bezbednoj udaljenosti severno od ostrva, kapetan Zuniga je radiom zatražio pomoć i zahtevao trenutnu dozvolu da sleti u bazu mornaričke avijacije Boka Čika nekoliko kilometara severoistočno od Ki Vesta. Ovaj izveštaj je u očiglednoj suprotnosti sa izveštajem kubanske vlade da su lovci Si furi kojima su upravljali Kubanci i možda neki levičarski čileanski piloti odani Kastru napali starije i sporije B-26 bombardere kojum su upravljale invazione snage.^[1]

Do saopštenja kapetan Zunige svetu tokom prepodneva 15. aprila, svi osim jednog bombardera Brigade 2506 je vraćeno preko Kariba u troipočasovnom letu do njihove baze u Nikaragvi da bi se napunili i opremili. Međutim, nakon sletanja, posade su se srele sa porukom iz Vašingtona koja je naređivala neodređeno mirovanje svih daljih borbenih operacija protiv Kube.

17. aprila, četiri transportera je prebacilo 1.511 kubanskih izbeglica u Zaliv svinja. Njih su pratili dva plovila za pešadijsko iskrcavanje u vlasništvu CIA, koji su nosili zalihe i opremu. Ova mala armija se nadala će naići na podršku lokalnog stanovništva, nameravajući da pređe ostrvo do Havane. CIA je pretpostavila da će invazija zapaliti iskru masovnog ustanka protiv Kastra. Međutim, do vremena kada je invazija počela, Kastro je već bio pogubio neke osumnjičene za saradnju sa Amerikancima i uhapsio ostale. Zatvorenici su bili držani pod pretnjom smrću ako invazija uspe.

Iako su se kubanske snage na mestu iskrcavanja predale, uskoro je postalo jasno nakon kontakta sa kubanskim pojačanjem da izbeglice neće dobiti efikasnu podršku na mestu invazije i da će najverovatnije izgubiti. Izveštaji sa obe strane opisuju tenkovske bitke koje su uključivale tešku sovjetsku opremu ^[2]. Kenedi se izjasnio protiv pružnja američke vazdušne pomoći zaustavljenoj invaziji (iako su četvorica američkih pilota ubijeni na Kubi tokom invazije) zbog svog protivljenja da se obznani intervencija. Kenedi je takođe otkazao nekoliko talasa bombardovanja (samo su se dva desila) na prizemljeno kubansko vazduhoplovstvo, koje bi moglo da obogalji kubansko vazduhoplovstvo i da vazdušnu nadmoć napadačima. Američki marinci nisu poslati, čak iako su postojali brodovi za podršku spremni za iskrcavanje u potrebnom trenutku.

Tok događaja zajedno sa činjenicom da je sva vojna sila bila spremna, ali je potom povučena i/ili nije iskorišćena podržava teoriju da na najvišim nivoima možda nisu svi znali za planiranu operaciju. Konkretno, čini se mogućim da se računalo se time da će pripremana vojna opcija dobiti poršku predsednika Kenedija kada mu se predoči trenutna "kriza" kao i već izrađeno rešenje. Predsednik Kenedi je odlučio da ne iskoristi ovu mogućnost, što navodi na zaključak da je možda upravo saznao za daleko odmaklo logističko planiranje koje je ovim događajima prethodilo.

Kada su se borbe završile 21. aprila, 91 kubanskih izbeglica je ubijeno, a ostali su zarobljeni. Procene žrtava kubanskih snaga variraju, ali su generalno značajno veće.

1209 uhvaćenih izbeglica je brzo osuđeno, neki su pogubljeni, a ostatak je osuđeno na 30 godina zatvora zbog izdaje. Nakon 20 meseci pregovora sa SAD, Kuba je oslobodila izbeglice u zamenu za 53 miliona dolara pomoći u hrani i lekovima.

Opšta je pretpostavka da su gubici kubanskih snaga bili vrlo visoki. Procene se kreću od 2200 do 5000). U jednom vazdušnom napadu kubanske snage su imale oko 1.800 žrtvava koje su uhvaćene na otvorenom u civilnim autobusima i pogođene napalmom.

Kubanska vlada je u početku izjavila da su njeni gubici 87 mrtvih i mnogo više ranjenih. Broj mrtvih i nestalih u kubanskoj vojsci se penjao do 140, a onda do 161. Tako je u najviše prihvaćenim procenama, ukupno oko 2.000 kubanskih vojnika ubijeno, ranjeno ili nestalo u akciji.

Neuspeh invazije u Zalivu svinja je nanelo veliko sramotu Kenedijevoj administraciji i učinila Kastra opreznim na buduće američke intervencije na Kubi. Kao rezultat neuspeha, direktor CIA Alen Dules, zamenik direktora CIA Čarls Kabel i pomoćnik direktora operacija Ričard Bisel su primorani da podnesu ostavke. Sva trojica su bili odgovorni za planiranje operacije u CIA. Odgovornosti Kenedijeve administracije i Stejt Dipartmenta za izmene planova isprva nisu bile javne.

Međutim, Kenedijeva administracija je nastavila nesposobne tajne operacije na Kubi, kasnije pokrenuvši Kubanski projekat da bi "pomogli Kubi da zbaci komunistički režim". Tenzije će opet imati vrhunac u Kubanskoj raketnoj krizi 1962.

CIA je napisala detaljan unutrašnji izveštaj koja je pripisala krivicu za neuspeh unutrašnjoj nesposobnosti. Velik broj ozbiljnih grešaka koje je načinila CIA i drugi američki analitičari su doprineli debaklu;

• Administracija je verovala da trupe mogu da se povuku u planine da bi vodili geriski rat ako izgube u otvorenoj borbi. Planine su bile predaleko da bi se stiglo peške, a trupe su bile iskrcane u močvarno zemljište, gde su bile lako okružene.
• Verovali su da se umešanost SAD u incident može poreći.
• Verovali su da će Kubanci biti zahvalni što su oslobođeni od Fidela Kastra i da će se brzo pridružiti u borbi. Ova podrška se nije materijalizovala; nekoliko stotina hiljada je bilo uhapšeno, a neki su pogubljeni pre iskrcavanja.

Skoro sigurno verovanje CIA da će se kubanski narod dići na ustanak i da će im se pridružiti je zasnovano da ekstremno slabom prisustvu agencije na Kubi. Kastrova kontraobaveštajna služba, koju su obučavali specijalisti iz sovjetskog bloka uključujući Enrikea Listera,^[2] se ubacila u većinu grupa otpora. Zbog ovoga, skoro sve informacije koje su dolazile od izbeglica i prebega su bile često zatrovane. Operativac CIA je intervenisao Kubance u Havani pre invazije; u intervjuu za CNN je izjavio: "... sve što sam mogao da nađem je bilo mnogo entuzijazma za Fidela Kastra".

Mnogi vojni komandanti su sa velikom sigurnošću očekivali da će invazija propasti, ali su mislili da će Kenedi poslati marince da spase izbeglice. Međutim, Kenedi nije želeo rat punog intenziteta i napustio je izbeglice.

29. aprila 2000. u članku Vašington Posta "Sovjeti su znali datum napada na Kubu", napisano da je CIA imala informaciju koja je nagoveštavala da je Sovjetski Savez znao da će se invazija dogoditi i nije obavestila Kenedija. Radio Moskva je zapravo emitovala vesti 13. aprila 1961. predviđajući invaziju "u zaveri koju je pripremila CIA" koristeći plaćene "kriminalce" za nedelju dana. Invazija se dogodila četiri dana kasnije.

Invazija je često kritikovana jer je učinila Kastra još popularnijim, dodajući nacionalistička osećanja njegovoj ekonomskoj politici. Nakon početnih bombardovanja B-26, označio je revoluciju "marksističkom-lenjinističkom". Nakon invazije, on je tražio bliže odnose sa Sovjetskim Savezom, delimično zbog zaštite, koja je pomogla krčenju puta za Kubansku raketnu krizu godinu i po dana kasnije.

Još uvek postoje masovne vojne vežbe na Kubi za tokom Dana odbrane da bi se pripremila cela populacija za invaziju.

• Kubansko-američki odnosi

• History of Cuba Arhivirano 2023-05-22 na Wayback Machine-u - Invazija u Zalivu svinja
• Vrlo korisna hronologija