Пређи на садржај

Грузија

Извор: Wikipedija
საქართველო
Сакартвело
Грузија
Геслоძალა ერთობაშია
(грузијски: Снага је у јединству)
Химна: "Тависуплеба"
Локација Грузије
Главни градТбилиси
Службени језицигрузијски
Леадерс
Саломе Зурабисхвили (სალომე ზურაბიშვილი)
Иракли Кобацхидзе (ირაკლი კობახიძე)
УтемељењеОд Совјетског Савеза 9. травња 1991.
Површина
• Воде (%)
0
Становништво
• Попис из 2004
4,677,401 (114.)
• Густоћа
67 /км2
БДП (ППП)процјена за 2005. 
• Укупно
24.790 милијарди $ (122..)
• Пер цапита
5,216 $ (120..)
Валуталари
Временска зона+3
Позивни број+995
ИСО 3166 код[[ИСО 3166-2:Шаблон:ИСО 3166 код|Шаблон:ИСО 3166 код]]
Веб-домена.ге

Грузија (грузијски საქართველო [сɑкʰɑртʰвɛлɔ]), држава на сјевероистоку Црног мора, на југу Кавказа. На сјеверу граничи с Русијом, на југу с Азербајџаном, Арменијом и Турском. Сјеверну границу с Русијом чини планински ланац Велики Кавказ с највишим врхом Грузије, 5068 м високом Шхаром. Како је смјештена на самој граници југоисточне Еуропе и југозападне Азије, сматра ју се и еуропском и азијском земљом. Сами Грузини своју земљу називају Балконом Еуропе.

Грузија је једна од 15 држава насталих распадом Совјетског Савеза унутар граница Грузијске ССР. Јосиф Стаљин, правим именом Иосеб Џугашвили, совјетски вођа од 1928. до 1953. био је подријетлом Грузин. Од осамостаљења 1991. средишња власт се суочава с неколико сепаратистичких покрета (у Абхазији и Јужној Осетији на сјеверу земље и Аџарији на југу).

Грузини који чине већину становништва традиционално припадају аутокефалној Грузинској православној Цркви. Грузински језик је члан јужнокавкаске језичне скупине, неповезане с индоеуропском или алтајском скупином којима припадају језици сусједних држава. Након осамостаљења 1991. Грузијом је владао Едуард Шеварнадзе, но 2003. Револуција ружа га је свргнула, а за предсједника је именован Михаил Саакашвили.

Господарство Грузије темељи се углавном на пољопривреди (агруми, чај, виноградарство) и црноморском туризму.

Грузија је чланица бројних међународних организација попут Уједињених народа, Вијећа Еуропе, Свјетске трговинске организације и ОДЕР-а (ГУАМ) и потписница НАТО-ва програма Партнерство за мир.

Хисторија

[уреди | уреди извор]

Још од времена Антике на подручју Грузије постојала су моћна и независна краљевства. Краљевине Колхида и Иберија су још у 4. стољећу примиле кршћанство, па се Грузија може уврстити међу најстарије кршћанске земље на свијету. Свој највећи успон грузијска држава доживјела је тијеком 11. и 12. стољећа, поготово у вријеме владавине краља Давида IV. и краљице Тамаре. Почетком 19. стољећа грузијске државе долазе под власт Русије, а 1921. године Грузија постаје дијелом СССР-а као Грузијска ССР. Распадом Совјетског Савеза 1991. године, Грузија постаје самостална држава, а раздобље транзиције ка капиталистичком и демократском друштву тијеком 1990.-их година био је праћен великим економским проблемима и оружаним сукобима у Јужној Осетији и Абхазији. Раздобље криза и сукоба привремено је окончано Револуцијом ружа у студеном 2003. године, у којој је смијењен тадашњи предсједник Едуард Шеварнадзе. Почетком коловоза 2008. године, у Јужној Осетији је дошло до сукоба државе с локалним властима у које се умијешала и Русија, а који су окончани одцјепљењем Јужне Осетије и Абхазије од Грузије.

Предхисторијска Грузија

[уреди | уреди извор]

Териториј данашње Грузије насељен је Хомо ерецтусима још од палеолитика. Писана повијест датира прва прото-грузијска племена још у 12. стољеће прије нове ере. Археолошки налази и референце у античким изворима откривају елементе раних политичких и државних формација које карактеризира напредна металургија и и златарске технике које датирају из 7. стољећа прије Криста и раније. У ствари, рана металургија почела је у Грузији тијеком 6. тисућљећа прије Криста, повезана је са Схулавери-Схому културом[1].

Античко доба

[уреди | уреди извор]

У грчкој митологији, Колхида је било мјесто гдје су Јазон и Аргонаути тражили златно руно, према епској причи "Аргонаутика" Аполонија Рођанина. Спомињање златног руна у миту можда произлази из праксе кориштења руна при просијавању златне прашине из ријеке[2]. Колхида је била поприште Лазичког рата (Колхидског рата), гдје су се сукобили Бизант и Сасанидско Перзијско Царство.

У времену од 653. до 333.пне. успјеле су се обранити од покушаја освајања Медијског царства, Перзијског царства, а пред крај 3.ст.пр. Кр. и од напада Александра Великога. Иберија и Колхида су се одупријеле и нападима осталих хеленистичких владара, иако је утјецај грчке културе и језика изражен у насељима краљевства Колхиде, док у градовима краљевства Иберије је превладао арамејски језик. У времену од 2.ст. пне. до 2. ст. Грузија је била средиште борби Римског царства, моћног краљевства Арменије и кратковјечног Краљевства Понт.

Године 189 пне. краљевство Арменије освојило је више од половице Иберије, а владар Митридат VI. од Понта између 120. пне. и 63. пне. освојио је цијело краљевство Колхиду и припојио га Понту. Краљевство Арменије и Краљевство Понт шире се на рачун територија Рима, због чега римска војска 65. пне. под генералом Помпејем напад Иберију (због добрих односа са Арменијом), Арменију и Понт, узимајући велик дио територија натраг. Римљани освојено подручје краљевства Колхиде ставља под своју управу као римску провинцију, Краљевство Понт је потпуно разорено, а Ибериа се успјела одржати. Ипак 19 година (36. пне.) касније у новом походу Римљани присиљавају иберијског краља, да им се придружи у војном походу против Албаније (на Кавказу).

Државе Иберија и Колхида.

Након што је Римско Царство освојило Кавказ 66. године од Партског Царства[3], грузијско краљевство, с прекидима је клијентска држава Римског Царства и савезника за готово 400 година[4]. Од 1. стољећа штована су поганска вјеровања, култ Митре и зороастризам[5]. 337. године, краљ Мириан III. прогласио је кршћанство као државну религију, дајући велики потицај за развој књижевности, умјетности, те игра кључну улогу у формирању јединствене грузијске нације[6][7] . Краљевство се затим ефективно веже уз Источно Римско Царство, које ће вршити снажан утјецај на Грузију готово цијело једно тисућљеће, одређујући у великој мјери данашњи културни идентитет Грузије[4][8].

Сљедећих 600 година повијести Грузије обиљежено је борбама Рима и Перзије односно Парта и Сасанидског Перзијског Царства за доминацију на подручју.

У 2. стољећу Краљевство Иберије је ојачало, нарочито у вријеме владавине краља Пхарасманеса II., који је остварио потпуну неовисност од Рима, а од ослабљеног Арменског краљевства повратио је нека прије изгубљена подручја. У раном 3. стољећу Рим је изгубио и Албанију (на Кавказу) и велики дио Арменије од Сасанидског Царства, а провинција Лазицум је првотно добила је значајну неовисност од Рима, коју је истокристила те до краја стољећа постала независно краљевство Лазица-Егриси и одржала се готово 250 година до 562.г. када је постала дио Бизантског царства.

Године 327. Краљевство Иберија је као једна од првих држава прогласило кршћанство државном вјером. Мириан III. био је први кршћански краљ Иберије.

Средњи вијек и рани нови вијек

[уреди | уреди извор]
Тамара Грузијска владарица Грузије тијеком Златног грузијског доба

Рано краљевство распало се у разне феудалне регије до раног Средњег вијека. Тако су лако Арапи освојили већину источне Грузије у 7. стољећу. Од 7. до 10. стољећа, Грузија је дио Хазарског Царства. Све те разне грузијске регије неће бити уједињене у једну државу све до 11. стољећа.

Иако су Арапи освојили Тбилиси 645. године, Картлија-Иберија су задржали знатан дио неовисности под локалним арапским владарима. Кнез Ашот I. (813.-830.) постао је први владар династије Багратиони која је владала краљевством. Ашот је започео готово тисућљеће дугу владавину једне династије, која је владала подручјем која барем дијелом чини данашњу Републику Грузију. Баграт III. (1027.-1072.) ујединио је западну и источну Грузију. Краљевина Грузија досегла је свој врхунац у 12. до средине 13. стољећа. То раздобље, тијеком владавине краља Давида IV. Градитеља (1089.-1125.) и његове унуке Тамаре (1184.-1213.) назива се Златно грузијско доба или Грузијска ренесанса. Ову рану грузијску ренесансу[9] , која претходи еуропској ренесанси обиљежиле су импресивне војне побједе, територијална ширења, културне ренесансе у архитектури, књижевности, повијести и знаности[10]. Грузијско златно доба оставило је у наслијеђе велике катедрале, романтичну поезију и књижевност и епску пјесму "Витез у тигровој кожи" (груз. ვეფხისტყაოსანი).

Давид Градитељ покренуо је Златно доба прогоном Турака Селџука из земље, побиједивши у битци на Дидгорију 1121. године, ширећи грузијски политички и културни утјецај на југ Арменије и на исток до Каспијског језера.

Дватесетдеветогодишња владавина Тамаре, прве жене владара Грузије, сматра се најуспијешнијом у грузијској повијести[11]. Тамара је добила титулу "краљ краљева" (мепе мепета). Успјела је неутрализирати опорбу и енергично водила вањску политику, додатно потпомогнуте падом моћи супарника - Селџука и Бизанта. Уз подршку моћне војне елите, Тамара је надограђивала успјехе својих претходника и додатно учвршћавала царство које доминира Кавказом, ширећи се на велике дијелове Азербајџана, Арменије, исток Турске и дијелове сјеверног Ирана[12]. Ти успјеси трају до продора Монгола, у року од два десетљећа након Тамрине смрти 1213. године.

Оживљавање Краљевине Грузије почиње поново за владавине Ђуре V., сина Деметра II., који је протјерао Монголе, који је добио надимак "Бриљантни" због своје улоге у обнови претходне снаге и кршћанске културе земље. Ђуро V. је био посљедњи велики краљ уједињене грузијске државе. Након његове смрти, различити локални владари борили су се за своју независност од Грузије. То је трајало до коначног распада краљевине у 15. стољећу. Грузија је додатно ослабљена након неколико катастрофалних провала Тамерлана, монголског владара, познатог као оснивача Тимуридског Царства. Учестале инвазије нису давале довољно времена за опоравак. Дошло је до безвлађа 1466. године и Грузија је подијељена на три неовисних краљевстава и пет полунезависних кнежевина. Сусједна велика царства касније искориштавају унутарње подјеле. Од почетка 16. до почетка 19. стољећа Сафавидско Царство (касније и Афшаридско Царство) и Османско Царство, покорили су и подредили себи источне и западне крајеве Грузије. Владари подручја која су остала дјеломично аутономна, у разним приликама организирали су побуне. Међутим, касније османске и иранске инвазије додатно су ослабиле локална краљевства и регије. Као резултат непрестаних ратова и протјеривања, популација Грузије је смањена на 250.000 крајем 18. стољећа. Источна Грузија, састављена од регија Картлије и Кахетије, обје под иранском влашћу, подијељене су подједнако између Отоманског Царства и Ирана Миром у Амасyи.

Од средине 15. стољећа, владари обају, источних и западних краљевстава, тражили су помоћ западних еуропских сила, али без успјеха[13][14][15]. Недестатак помоћи Запада, довео је касније Грузију у позицију тражити помоћ Петра Великог и Руског Царства, из чијег загрљаја се никад није вратила.

Смрћу шаха Надера 1747. године, два велика грузијска источна краљевства ослободила су се иранске контроле и поново се ујединили у Краљевство Картлије и Кахетије под енергичним краљем Ераклом II. 1762. године. Стабилизирао је земљу, којој је била јамчена аутономија тијеком цијелог раздобља владавине династије Занд.

Грузија у Руском Царству

[уреди | уреди извор]

1783. године, Руско Царство и источно грузијско краљевство Картлије и Кахетије потписали су Георгијевски уговор (трактат). Уговором, којим је препозната спона грузијских и руских људи у виду православних кршћана, Грузија је постала руски протекторат, са зајамченим територијалним интегритетом и наставком владавине Багатриона, у замјену за повластицу вођења грузијских вањских послова[16]. Према том уговору, Грузија се одрекла било које овисности о Перзији или неких других моћника, те је сваки грузијски владар морао тражити потврду и инвеституру руског цара[17].

Међутим, унаточ том залагању за обрану Грузије, Русија није придонијела никаквом помоћи тијеком Иранске инвазије 1795. године. 1801. године, крше се одредбе Георгијевског уговора. Русија анектира источну грузију, укида краљевску династију Багратиони, као и аутокефалност грузијске православне Цркве.

22. просинца 1800. године, цар Павао, на наводни захтјев грузијског краља Ђуре XII., потписао је проглас о инкорпорирању Картлије-Кахетије у Руско Царство, које је завршено указом 8. сијечња 1801. године[18][19] и потврдио цар Александар 12. рујна 1801. године. Грузијски изасланик у Санкт Петербургу предао је протестну ноту, која је представљена руском проректору, принцу Куракину. У свибњу 1801. године, под надзором генерала вон Кнорринга, Царска Русија преноси власн над источном Грузијом влади под водством генерала Ивана Петровича Лазарева[20][21].

У љето 1805. године, руски војници су на ријеци Аскерани поразили ирански војску у склопу Руско-перзијског рата, и тако спасили Тбилиси од поновне иранске окупације. Тада Тбилиси и службено постаје дијелом руског царског територија. Руска врховна власт над источном Грузијом службено је запечаћена склапањем Гулистанског уговора[22] 1813. године између Руског Царства и Перзије, којим су дијелови данашњег Дагестана, већеинског подручја Азербајџана и дијелови сјеверне Арменија, уступљени Русији од стране Перзије. Након анексије источне Грузије, западно грузијско краљевство Имеретија је анектирао од стране Александра I. Посљедњи имеретски краљ и посљедњи грузијски владар династије Багратиони, Соломон II. умро је у прогонству 1815. године.

Од 1803. до 1878. године, као резултат бројних руских ратова против Османлија, неколико грузијских, претходно изгубљених територија (као нпр. Аџарија) су обновљена и такођер укључена у састав Руског Царства. Кнежевина Гурија је укинута и укључена у састав Царства 1828. године, а Мингрелија 1857. године. Подручје Сванетије је поступно припојено од 1857. до 1859. године.

Декларација о независности

[уреди | уреди извор]
Декларација о независности Грузијског парламента, 1918.

Након Руске револуције 1917. године, Грузија је прогласила неовисност 26. свибња 1918., у јеку руског грађанског рата. Мењшевици, Грузијска Социјално-демократска партија освојила је већину мандата на парламентарним изборима. Њихов вођа, Ное Жорданиа, постао је премијер.

1918. Грузијски-арменски рат, која је избио у дијеловима грузијских покрајина насељених углавном Арменцима, завршила је због британске интервенције. Неовисност земље није дуго трајала. Грузија је била под британском заштитом од 1918.-1920. године.

Грузија у СССР-у

[уреди | уреди извор]
Успркос совјетском преузимању, Ное Јорданиа је био признат као легитимни вођа Грузијске владе у егзилу од стране Француске, УК, Белгије и Пољске тијеком 1930.-их.[23]

У вељачи 1921. Грузију је напала Црвена армија. Грузијска војска је поражена, а социјалдемократска влада је побјегла из земље. Дана 25. вељаче 1921. године, Црвена армија ушла у Тбилиси и инсталирала комунистичку власт лојални Москви, на челу с грузијски бољшевиком Махарадзеом Ипак, постојао је значајан отпор бољшевицима, што је резултирало устанком у коловозу 1824. године[24]. Совјетска власт је успостављење након гушења устанка. Грузија је уграђена у састав Закавкаске Социјалистичке Федеративне Совјетске Републике, која је обједињавала Грузију, Арменију и Азербајџан. Касније, 1936. године, Закавкаска СФСР је разједињена у саставнице и тада је настала Грузијска Совјетска Социјалистичка Република.

Јосиф Висарионович Стаљин, етнички Грузијац, био је истакнут међу бољшевицима. Успео се на највиши положај, те је водио СССР од 3. травња 1922. године, све до своје смрти 5. ожујка 1953. године.

Парада Црвене армије на дан совјетске окупације Грузије, 25. вељаче 1921. у Тбилисију

Од 1941. до 1945. године, за вријеме Другог свјетског рата, готово 700.000 Грузијаца се борило на страни Црвене армије против Нацистичке Њемачке. Било их је који су се борили и на противничкој страни. Више од половице војника погинуло је у борбама[25].

9. травња 1989. године, мирни просвјед у Тбилисију крваво је завршио убојством неколицине просвједника од стране совјетске војске. Прије листопада 1990. године и избора за народну скупштину (Умагхлеси Сабцхо - врховно вијеће), одржани су први избори у СССР-у на вишестраначкој бази. Политичка структура се поново преобликује. Иако је више радикалних скупина бојкотирало изборе и сазвало алтернативни форум (Национални конгрес) уз наводну потпору Москве, други дио антикомунистичке опорбе уједињује се у Округли стол-Слободна Грузија око бивших дисидената попут Мераба Коставе и Звиада Гамсахурдије. Потоњи је побиједио великом већином, с 155 од 250 мјеста у парламенту, док је владајућа Комунистичка партија добила само 64 мјеста. Све остале странке нису успјеле пријећи праг од 5 посто.

Након обнове независности

[уреди | уреди извор]

Дана 9. травња 1991. године, непосредно прије распада Совјетског Савеза, Грузија је прогласила неовисност. 26. свибња исте године, >Звиад Гамсахурдиа је изабран као први предсједник независне Грузије. Он је потицао грузијски национализам и обећао доказати власт Тбилисија над подручјима као што су Абхазија и Јужна Осетија, које су класифициране као аутономне области под Совјетским Савезом. Он је убрзо свргнут у крвавом државном удару, од 22. просинца 1991. до 6. сијечња 1992. године. Удар био је потакнут од стране националне гарде и паравојне организације "Мкхедриони" ("коњаници"). Земља је уплетена у грађански рат, који је трајао све до готово 1995. године. Едуард Шеварднадзе (совјетски министар вањских послова од 1985. до 1991. године) вратио се у Грузију у 1992. години, и придружио вођама пуча - Тенгизу Китовању и Иаби Иоселианију - на челу тријумвирата под називом "Државно вијеће".

Тињајући спорови унутар двије регије Грузије, Абхазије и Јужне Осетије, између локалних сепаратиста и већинског грузијског становништвом, избили су у велика међуетничка насиља и ратове. Уз потпору Русије, Абхазија и Јужне Осетије остварила де фацто неовисност од Грузије, а Грузија је задржала контроле само у малим подручјима спорних територија. Године 1995. Шеварднадзе је службено изабран за предсједника Грузије. Око 230.000 до 250.000 Грузијаца[26] је масакрирано или протјерано из Абхазије од стране абхашких сепаратиста и сјевернокавкашких добровољаца (укључујући Чечене) у 1992.-1993. Око 23.000 Грузијаца[27] је напустило Јужну Осетију. Многе осетске обитељи биле су присиљене напустити своје домове у Боржоми регији и преселити у Русију.

Револуција ружа 2003. године

2003. године Шеварнадзе је свргнут у Револуцији ружа, након што су грузијска опорба и међународни проматрачи тврдили да је на парламентарним изборима 2. студеног нарушена регуларност[28]. Револуцију су водили Михаил Саакашвили, Зураб Жваниа и Нино Бурјанадзе, бивши чланови и вође Шеварнадзеове странке. Михаил Саакашвили је изабран за предсједника Грузије 2004. године.

Након Револуције ружа, покренуто је низ реформи с циљем јачања војних и господарских потенцијала државе. Напори нове владе, како би у југозападну аутономну републику Аџарију поновно успоставили власт, довели су до велике кризе почетком 2004. године. Успјех у Аџарији потакнуо је Саакашвилија у напорима да учини то исто с Јужном Осетијом, али безуспјешно. Ови догађаји, заједно с оптужбама о уплетености Грузије у Други чеченски рат[29], резултирао је погоршањем односа с Русијом. Стога је Русија започела и потицала сецесионистичке отпоре у двјема одметнутим грузијским покрајинама. Унаточ све тежим односима, у свибњу 2005. године, Грузија и Русија су постигле споразум[30] , што је довело до предаје руских војних база (које датирају још из СССР-а) Батумија и Ахалкалакија, Грузијској власти. Повучено је сво особље и опрема до просинца 2007. године[31] . Но, нису се повукли из базе Гаудата у Абхазији, што су били дужни учинити потписивањем уговора на самиту у Истанбулу 1999. године[32].

Руско-грузијски рат и догађаји послије

[уреди | уреди извор]
Михаил Саакашвили

Напетости између Грузије и Русије поново су ескалирале у травњу 2008. године[33][34][35]. Јужноосетски сепаратисти направили су први чин насиља када су разнијели грузијско војно возило 1. коловоза. У експлозији је рањено пет припадника грузијских мировних санага. Као одговор на тај чин[36], грузијски снајперисти напали су јужноосетске полицајце[37]. Сепаратисти потом гранатирају грузијска насеља[33][37][38]. Озбиљни инциденти настављени су читав тједан. 7. коловоза Саакашвили је најавио једнострано примирје[39]. Но, сепаратисти су наставили нападати грузијска села која су се налазила у зони сукоба[40][41] . Грузијски војници су узвратили ватру и почели напредовати према главном граду самопроглашене Републике Јужне Осетије, Цхинвали. Према руском војном стручњаку Павелу Фелгенхауеру, Осети су намјерно провоцирали Грузијце, како би дали Русији повода за инвазију на Грузију[42] Аццординг то Георгиан интеллигенце,[43]. То се и јесте догодило, јер је дио регуларне војске (немиротвораца) већ прешао у Јужну Осетији и прије грузијског напада[44].

8. коловоза у средиште Цхинвалија пристигло је 1.500 грузијских снага[45]. Русија лажно оптужује Грузију за агресију и под кринком мировне операције напада Грузију исти дан[46]. Руска војска која је пристигла у Цхинвали отјерала је грузијску војску у року од пет дана, а покренули су и зрачне нападе на грузијске војне објекте на територију Грузије. Абхази, на другој страни, отварају ново ратно жариште, нападајући долину Кодори, која је у саставу Абхазије, али га је у том тренутку била под грузијском контролом[47]. Руске снаге заузимају грузијске градове: Зугдиди[48], Сенаки[49], Поти[50] и Гори[51]. Потоњи су заузели након договореног прекида ватре. Руска црноморска флота блокирала је грузијску обалу.

За вријеме, и након рата, снаге Јужне Осетије и ирегуларне полицијске снаге проводиле су кампање етничког чишћења Грузијаца у Јужној Осетији[52]. Грузијска села у околици Цхинвалија била су уништена након завршетка рата[53]. Ратом је расељено 192.000 људи[54]. Многи су били у могућности вратити се у своје домове након рата, али годину дана након, још увијек 30.000 Грузијаца је било расељено[55]. Вођа Јужне Осетије Едуард Кокојтy рекао је да никад неће допустити Грузијцима да се врате<[56].

Предсједник Француске Ницолас Саркозy договара споразум о прекиду ватре у понедјељак, 12. коловоза 2008. године[57]. Пет дана послије, руски предсједник Дмитриј Медведев најавио је повлачење руских снага из Грузије сљедећи дан[58]. Руске снаге повукле из тампон зона уз Абхазију и Јужну Осетију 8. листопада, а контролу над њима је преузела је Проматрачка мисија Еуропске уније у Грузији[59].

Русија је признала Абхазију и Јужну Осетију као засебне републике 26. коловоза 2008. године[60]. Као одговор на руске акције, грузијска влада прекинула је дипломатске односе с Русијом[61]. Након рата, Грузија је тврдила да Абхазија и Јужна Осетија грузијска подручја окупирана од стране Русије[62][63].

Географија

[уреди | уреди извор]

Република Грузија лежи на подручју геополитичке регије Закавказје на самој граници између југозападне Азије и источне Еуропе. Простире између 41° и 44° земљописне ширине и 40° и 47° источне земљописне дужине. Заузима површину од 69.700 км² од чега је 57.200 км² под изравном грузијском контролом, док 12.500 км² контролирају власти Абхазије (8.600 км²) и Јужне Осетије (3.900 км²). На сјеверу и сјевероистоку Грузија граничи с Руском Федерацијом (Карачајевско-Черкеска, Кабардско-Балкарска, Сјеверна Осетија, Ингушетија, Чеченија и Дагестан) у дужини од 723 км, југоисточно је граница с Азербајџаном (322 км), на југу са Арменијом (164 км) и Турском (252 км). Укупна дужина копнених граница износи 1.461 км. На западу Грузија излази на обалу Црног мора у дужини од око 315 км. Од тога око 200 км обале се налази на територију Абхазије, а 54 км на територији Аџарије. Према процјенама из 2012. године у Грузији је живјело нешто мање од 4,5 милијуна становника. Главни и највећи град у земљи је Тбилиси који је сједиште предсједника и народне владе, док је од свибња 2012. године град Кутаиси средиште законодавне власти (парламента). Већи градови су још и Батуми који има функцију административног средишта аутономне републике Аџарије и Рустави (оба преко 100.000 становника). Најважнија грузијска лука је град Поти у централном дијелу црноморске обале. Већину популације (преко 80%) чине етнички Грузини, службени језик је грузијски (осим на територију самопроглашених република, гдје се говоре абхаски и осетски језик). Такођер, око 80% популације су припадници Грузијске православне цркве.

Рељефом Грузије доминирају високи планински ланци Великог Кавказа на сјеверу с бројним врховима који прелазе 4.000 м надморске висине, укључујући и највиши врх у земљи Шхару (на надморској висини од 5.200 м) и Малог Кавказа на југу. Црноморско приморје је доста ниско и замочварено и од обале ка унутрашњости се у облику лијевка шири пространа Колхидска низина. Низинска подручја се налазе и у источним и средишњим дијеловима земље и прате токове највећих грузијских ријека Куре (Мткварија) и њених притока. Западни дио земље припада црноморском сливу, док источни дио отиче ка Каспијском језеру управо преко ријеке Куре.

Планине Кавказа штите Грузију од хладног зрака са сјевера, док утјецај Црног мора доноси топлије вријеме. Клима Грузије је влажно-суптропска на западу до сушне и умјерене климе на истоку. Просјечна годишња температура зрака је 15 °Ц на западу, а 11 до 13 °Ц на истоку. На западу годишње падне 3.000 милиметара оборина, а на истоку само 400. Под шумом је 44% површина, од чега је 5% прашума. На високим надморским висинама биљни покривач је алпски. У подножју планина су области степа које се користе за пољопривреду.

Административна подјела

[уреди | уреди извор]
Регије Грузије
Бр. Регија Главни град
1 Абхазија Сукхуми (Сокхуми)
2 Самегрело-Земо Сванети Зугдиди
3 Гуриа Озургети
4 Аџарија Батуми
5 Рацха-Лецхкхуми
и Квемо Сванети
Амбролаури
6 Имерети Кутаиси
7 Самтскхе-Јавакхети Акхалтсикхе
8 Схида Картли Гори
9 Мтскхета-Мтианети Мтскхета
10 Квемо Картли Рустави
11 Какхети Телави
12 Тбилиси Тбилиси

Грузија је подијељена у девет регија, један град (главни град Тбилиси) и двије аутономне републике. Све регије су још подијељене на укупно 69 округа.

Грузија има двије аутономне републике: Абхазију и Аџарију. Абхазија је прогласила неовисност од Грузије 1999. године. Уз Абхазију, неовисност од Грузије прогласила је Јужна Осетија, али она нема статус аутономне републике, нити засебне регије. Углавном се налази на подручју регије Унутарња Картлија, а назив "јужна Осетија" се не користи у Грузији, како се не би имплицирао било каква повезаност са Сјеверном Осетијом у саставу Русије. За вријеме СССР-а звала се Јужноосетска аутономна област, али је тај аутономни статус укинут 1990. године стјецањем грузијске неовисности. 2006. године, становници Јужне Осетије су на референдуму за неовисност гласали за одвајање од матичне земље, но неовисност нису признале свјетске државе, осим Русије, Никарагве, Венезуеле и Науруа. У обје одметнуте покрајине, Русија је становништву дала руске путовнице, што су касније користили као изговор како би извршили агресију на Грузију 2008. године, а послије сукоба и их признали као независне републике.

Друга аутономна република у саставу Грузије је Аџарија. Она одржава тијесне везе с Русијом. Локални моћник Аслан Абашидзе допустио је Русији да смјести руску војну базу у аџарском граду Батумију. Након избора Саакашвилија за предсједника Грузије 2004. године, порасле су напетости између грузијске владе и Аџарије. То је резултирало демонстрацијама у Аџарији и бијегом Абашидзеа. Регија задржава аутономију, сједиште уставног суда из Тбилисија се сели у Батуми, а руска војна база је враћена Грузији.

Аутономне републике

[уреди | уреди извор]

Аџарија је подијељена на шест самоуправних заједница:

Абхазија

[уреди | уреди извор]

За вријеме Совјетског Савеза, Абхазија је била подијељена на 6 рајона, које су носиле име по њиховим сједиштима. Административна подјела Републике Абхазије је остала непромијењена, осим једне изнимке: основан је још један дистрикт - Ткварчели, у околици истоименог града, од дијелова рајона Очамчира и Гали. Рајони (дистрикти) Абхазије су:

Мкхаре (грузијски: მხარე) је врста административне јединице у Грузији. То се обично преводи као "регије". Према предсједничким уредбама из 1994. и 1996. године, подјела на регије је привремене природе, све док се не ријеши питање одметнутих покрајина. Регионалну управу на челу с државним повјереником (груз. სახელმწიფო რწმუნებული, саxелмц'ипо рцмунебули: гувернера) именује се од стране предсједника. Регије се даље дијеле на рајоне, односно дистрикте. Девет грузијских регија су:

Политика

[уреди | уреди извор]

По државном уређењу Грузија је унитарна полупарламентарна држава у којој извршну власт дијеле предсједник и влада. На челу државе је предсједник, док на челу владе је премијер. Главни законодавни дом је парламент Грузије који броји 235 заступничких мјеста. Најзначајније политичке странке у Грузији су: Уједињени народни покрет (странка предсједника Саакашвилија), Демокршћански покрет Грузије, Грузијска радничка странка и Републичка странка Грузије. Главнина странака, као у већини бивших совјетских република, се дијеле на прозападњачке и проруске странке.

Вањска политика и однос са сусједном Русијом

[уреди | уреди извор]

Вањска политика Грузије, као и у већини бивших совјетских република, је често мијењана и недефинирана. Када је Грузија прогласила неовисност 1991. године одбила је тада учи у новоосновани савез ЗНД како би смањила утјецај сусједне Русије, те се приближила западним силама. Но, 1993. године ипак се прикључује ЗНД-у те се поновно окреће Русији. Грузија одржава добре односе са свим својим изравним сусједима (Арменија, Азербајџан и Турска), а чланица је Уједињених народа, Вијећа Еуропе, Свјетске трговинске организације, Организације за црноморску господарску сурадњу, ОЕСЦ-а, Заједнице демократских избора, ГУАМ-а, Партнерства за мир и Азијске развојне банке.

Растући односи с САД-ом и Европском унијом, кроз предложено чланство у ЕУ и НАТО, америчког програма за обуку и војну помоћ, изградњу цјевовода Баку–Тбилиси–Цеyхан, често одржавају односе с Русијом напетим, а дно се дотиче 2008. када након краткотрајног рата у Јужној Осетији, у који се умјешала и Русија, прекидају све дипломатске односе, те иступа из ЗНД-а.

Грузија тренутно ради на томе да постане пуноправна чланица НАТО савеза. Односи с НАТО-ом су почели завршетком Хладног рата, када се независна Грузија придружила Вијећу сјевероатланске сурадње (1992.) и Партнерству за мир (1994.) Дијалог и реформе су се продубили након Револуције ружа 2003. године, када је свргнут предсједник Едуард Шеварнадзе и прекида тијесне везе с Русијом и окреће се западним силама. Вође савезника потврдили су на самиту у Букурешту да ће Грузија постати пуноправна чланица чим испуни све увјете. Одлука је потврђена и на НАТО-вим самитима 2009., 2010., 2012. и 2014. године. Након кризе с Русијом у коловозу 2008. године, савезници су наставили подржавати територијални интегритет и суверенитет Грузије у међународно признатим границама, позивајући Русију да повуче своје признање грузијских регија Абхазије и Јужне Осетије као независних држава. НАТО-грузијска комисија (НГЦ) пружа оквир за блиски политички дијалог и сурадњу као потпора реформским напорима земље у еуроатлантским аспирацијама. На самиту у Wалесу 2014. године покренут је пакет мјера у циљу јачања грузијске способности за обрану и припремања за чланство. Грузија је пружила вриједну потпору НАТО-вим операцијама у Косову и Афганистану, те протутерористичким операцијама подморског надзора у Средоземљу[64]

Оружане снаге

[уреди | уреди извор]
Грузијски војници у Афганистану

Грузијска војска организирана је у копнене и зрачне снаге, под заједничким називом "Грузијске оружане снаге"[65]. Мисија и функција оружаних снага су засноване на Уставу Грузије, Закону о обрани, Националној војној стратегији и међународним уговорима којима је Грузија потписник. Изводе се под водством и надлежности Министарства обране.

Грузија је придонијела с готово 1000 војника у НАТО-вој међународним сигурносним снагама у Афганистану, што је највећи допринос када се узме однос према броју становника[66] .

Економија

[уреди | уреди извор]

За вријеме СССР-а грузијско господарство се ослањало углавном на пољопривреду, рударство, туризам и хидроенергији. Била је највећи произвођач чаја на простору СССР-а, а осим тога била је и значајни произвођач агрума, винове лозе, бакра и мангана. Захваљујући својим земљописним положајем погодна је била за развој хидроенергије, те је била једна од главних произвођача електричне енергије преко хидроелектрана.

Након распада СССР-а и преласка на тржишно господарство, господарство Грузије упада у кризу у којој губи главнину индустрије, те се господарство постаје овисно о пољопривреди и туризму. Та криза изазива појаву инфлације, раста незапослености и пада стандарда. Након избијања револуције 2003. године земља се доводи на руб господарског слома. Нова влада покреће велике реформе које Грузију ускоро доводи до господарског опоравка, те 2008. долази на 23. позицију најслободнијег господарства свијета, те друга бивша совјетска република по количини изравних улагања у 2007. години (иза Естоније).

Становништво

[уреди | уреди извор]

Према попису становништва из 2002. Грузија је имала 4.371.535 становника што је драстични пад у односу на 1989. када је тада имала 5.400.841 становника. Пад је посљедица великог исељавања народа подријетлом из других совјетских република попут Руса, Украјинаца, Арменаца и Азера, али и других народа попут Грка и Жидова. Такођер, у посљедњи попис нису укључени и становници двију сепаратистичких држава Абхазије и Јужне Осетије.

Према етничком саставу већину становништва чине Грузини (83,8%), док најзначајнији остали народи који живе у Грузији су Азери (6,5%), Арменци (5,7%) и Руси (1,5%). У Грузији још живе Курди, Грци (1989. је живјело 100.000 Грка док их 2002. живјело 15.000), Украјинци, Асирци и остали.

Од религија најзаступљеније је православље (84%), а затим ислам (10%), арменски апостолски кршћани (4%), римокатолици (1%), док остале вјере чине свега 1% становништва.

Највећи градови у Грузији

Остала насеља: Акхалкалаки

Грузија има богату и вибрантну глазбену традицију, која се састоји еклектичне мјешавине фолка, класике и модерне глазбе. Посебно је позната по грузијском полифонијском пјевању, која је недвојбено најранија полифона традиција кршћанског свијета, те је одређен од стране УНЕСЦО-а као нематеријална културне баштине човјечанства. Грузијско вишегласје се темељи на три вокална дијела, јединственом суставу угађања темељеном на савршеним петинкама и хармонијској структури богатој паралелним петинкама и дисонанцама. Свака регија у Грузији има властиту традиционалну глазбу, с перзијски утјецаним зујањима и солистима налик остинатима на истоку, комплексним импровизираним хармонијама на западу те цјелокупним акордима у Сванетији. Осим тога, различита врста класичне глазбе почела се појављивати у Грузији у 19. стољећу, које спаја локалне фолклорне теме с традиционалним еуропским класичним глазбеним облицима. Значајнији представници ове дисциплине су Захарија Палиашвили, Димитри Аракишвили, а касније Андриа Баланцхивадзе (брат Георгеа Баланцхинеа), Отар Тактакисхвили и други. Грузијски извођачи су добро заступљени у водећим свјетским оперним ансамблима и концертним позорницама.

Најпопуларнији спортови у модерној Грузији су ногомет, кошарка, ругбy унион, хрвање и дизање утега. Хрвање у Грузији има посебну технику које потјечу из античких времена Краљевства Иберије, те неки сматрају да хрвање грчко-римским начином у себи садржи елементе из грузијских стилова.

У 19.ст. популаран у Грузији је био поло и Лело бурти, традиционална грузијска игра слична рагбију коју је и надомјестио рагби.

Кошарка је увијек била једна од значајних спортова у Грузији, а Грузија је имала неколико врло познатих чланова националног тима Совјетског Савеза, као што је Отар Коркиа, Михаил Коркиа, Зураб Саканделидзе и Леван Мосешвили. КК Динамо Тбилиси освојио је престижно еуролигашко натјецање 1962. године. Грузија је имала пет играча у НБА лиги: Владимир Степаниа, Јаке Тсакалидис, Николоз Цкитишвили, Торнике Схенгелиа и тренутног играча Милwаукее Буцкса Зазу Пачулија.

Грузијски специјалитети и вина су се развили кроз стољећа, прилагођавајући традицију сваком добу. Један од најнеобичнијих традиција благоваоња је супра, или грузијски стол, што је и начин дружења с пријатељима и обитељи. Глава супре је познат као Тамада. Он одржава здравице, и брине се да сви уживају. Различите повијесне регије Грузије су познати по одређеним јелима: на примјер, кхинкали (кнедле с месом) у источној планинској Грузији, хачапур у Имеретији, Самегрели и Аџарији. Осим традиционалних грузијских, јела других нација донесена су од стране миграната из Русије, Грчке, однедавно и Кине.

Предјела

[уреди | уреди извор]

Традиционални грузијски крухови су различити, а укључују Тонис Пури, Кхацха Пури (сирни крух), Схотис Пури, Месxури Пури и Мцхади. Грузијски крухови традиционално се пеку велики, округли и добро обликовани, у пећници званој тон.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. Давид Марсхалл Ланг (1997). Ливес анд Легендс оф тхе Георгиан Саинтс (2 изд.). Ст. Владимир'с Семинарy Пресс. ИСБН 978-0913836293. 
  2. "Цхристианитy анд тхе Георгиан Емпире" (еарлy хисторy) Либрарy оф Цонгресс, Марцх 1994, wебпаге:ЛЦwеб2-ге0015.
  3. Пхилип Јохнстон ИВП Интродуцтион то тхе Библе: Сторy, Тхемес анд Интерпретатион' Интер-Варситy Пресс, 2006 ИСБН 1844741540 п 147
  4. 4,0 4,1 Роналд Григор Сунy. Армениа, Азербаијан, анд Георгиа - "Цхристианитy анд тхе Георгиан Емпире". ДИАНЕ Публисхинг, Апр 1, 1996, п. 158
  5. „ГЕОРГИА иии. Ираниан елементс ин Георгиан арт анд арцхеологy”. Приступљено 22 Април 2015. 
  6. Цyрил Тоуманофф (1967). Студиес ин Цхристиан Цауцасиан Хисторy. Георгетоwн Университy Пресс.. стр. 83–84, 377. 
  7. Скетцхес оф Георгиан Цхурцх Хисторy бy Тхеодоре Едwард Доwлинг
  8. Др Степхен Х Рапп Јр. Тхе Сасаниан Wорлд тхроугх Георгиан Еyес: Цауцасиа анд тхе Ираниан Цоммонwеалтх ин Лате Антиqуе Георгиан Литературе Асхгате Публисхинг, Лтд., 28 сеп. 2014. ИСБН 1472425529 п 160
  9. Давид Марсхалл Ланг (1976). Модерн Хисторy оф Совиет Георгиа. Греенwоод Пресс. стр. 29. ИСБН 978-0837181837. 
  10. Ивана Марковá, Алеx Гиллеспие, ур. (2011). Труст анд Цонфлицт: Репресентатион, Цултуре анд Диалогуе. Цултурал Дyнамицс оф Социал Репресентатион. стр. 43. ИСБН 978-0415593465. 
  11. Антонy Еастмонд (2010). Роyал Имагерy ин Медиевал Георгиа. Пенн Стате Пресс. стр. 93. ИСБН 978-0271016283. 
  12. Степхен Х. Рапп. [https://books.google.nl/books?id=PeEeAQAAMAAJ&q=tamar+the+great+northern+iran&dq=tamar+the+great+northern+iran&hl=nl&sa=X&ei=qv9XVY3jO9SN7Ab894KYDg&ved=0CGQQ6AEwCA Имагининг хисторy ат тхе цроссроадс: Персиа, Бyзантиум, анд тхе арцхитецтс оф тхе wриттен Георгиан паст, Волуме 2 Университy оф Мицхиган, 1997 п 652
  13. Доналд Раyфиелд. Едге оф Емпирес: А Хисторy оф Георгиа. 15 Фебруарy 2013, п. 158
  14. Гиусy Мариа Аусилиа Маргаглиотта, Андреа Алдо Робиглио. Арт, Интеллецт анд Политицс: А Диацхрониц Перспецтиве. БРИЛЛ, 30 Новембер 2012, п. 592
  15. Алеxандер Микаберидзе. Хисторицал Дицтионарy оф Георгиа. Роwман & Литтлефиелд, 6 Фебруарy 2015, п. 516
  16. Анцхабадзе, Георге, Пх.D. Хисторy оф Георгиа. Георгиа ин тхе Бегиннинг оф Феудал Децомпоситион. (XVIII цен.). Ретриевед 5 Април 2012.
  17. Треатy оф Георгиевск|дате=24 Јулy 1783|публисхер=Мосцоw Стате Университy|аццессдате=1 Фебруарy 2015|лангуаге=ру}}
  18. Гвосдев (2000), п. 85
  19. Авалов (1906), п. 186
  20. Ланг (1957), п. 247
  21. Ланг (1957), п. 252
  22. Тимотхy C. Доwлинг Руссиа ат Wар: Фром тхе Монгол Цонqуест то Афгханистан, Цхецхнyа, анд Беyонд пп 728 АБЦ-ЦЛИО, 2 дец. 2014 ИСБН 1598849484
  23. Стефан Талмон (1998), Рецогнитион оф Говернментс ин Интернатионал Лаw, п. 289-290. Оxфорд Университy Пресс, ИСБН 0-19-826573-5.
  24. Книгхт, Амy. Бериа: Сталин'с Фирст Лиеутенант, Принцетон Университy Пресс, Принцетон, Неw Јерсеy, п. 237, ИСБН 978-0-691-01093-9.
  25. "Георгиа блоwс уп Совиет мемориал, тwо пеопле киллед[мртав линк]". Тхе Wасхингтон Пост. Децембер 19, 2009.
  26. „Георгиа/Абцхасиа: Виолатионс оф тхе лаwс оф wар анд Руссиа'с роле ин тхе цонфлицт”. Хрw.орг. Марцх 1995. Архивирано из оригинала на датум 2020-01-16. Приступљено 2016-04-30. 
  27. „Руссиа - Тхе Ингусх-Оссетиан цонфлицт ин тхе Пригороднyи регион”. Хуман Ригхтс Wатцх/Хелсинки. Маy 1996. 
  28. „ЕурасиаНет Еурасиа Инсигхт – Георгиа’с Росе Револутион: Моментум анд Цонсолидатион”. Еурасианет.орг. Архивирано из оригинала на датум 2009-08-05. Приступљено Маy 5, 2009. 
  29. Горсхков, Николаи (Септембер 19, 2002). „Дума препарес фор Георгиа стрике”. ББЦ Неwс. Приступљено Јулy 24, 2009. 
  30. „Руссиа, Георгиа стрике деал он басес”. Цивил Георгиа, Тбилиси. Маy 30, 2005. Архивирано из оригинала на датум 2008-08-13. Приступљено 2016-04-30. 
  31. „Руссиа Хандс Овер Батуми Милитарy Басе то Георгиа”. Цивил Георгиа, Тбилиси. Новембер 13, 2007. Приступљено Јулy 24, 2009. 
  32. Руссиа'с ретентион оф Гудаута басе – Ан унфулфиллед ЦФЕ треатy цоммитмент Архивирано 2017-02-05 на Wаyбацк Мацхине-у Соцор, Владирмир. Тхе Јаместоwн Фоундатион. Маy 22, 2006
  33. 33,0 33,1 Бриан Wхитморе (12 Септембер 2008). „Ис Тхе Цлоцк Тицкинг Фор Саакасхвили?'”. РФЕ/РЛ. 
  34. „Руссиа цритицисед овер Абкхазиа”. ББЦ Неwс. 24 Април 2008. 
  35. „Руссиа саyс УН Абкхазиан рефугее ресолутион цоунтерпродуцтиве”. РИА Новости. 16 Маy 2008. Архивирано из оригинала на датум 2014-10-09. Приступљено 2016-04-30. 
  36. „Цоунтдоwн ин тхе Цауцасус: Севен даyс тхат броугхт Руссиа анд Георгиа то wар”. Финанциал Тимес. 26 Аугуст 2008. Архивирано из оригинала на датум 20 Септембер 2008. 
  37. 37,0 37,1 Марц Цхампион; Андреw Осборн (16 Аугуст 2008). „Смолдеринг Феуд, Тхен Wар”. Тхе Wалл Стреет Јоурнал. 
  38. Луке Хардинг (19 Новембер 2008). „Георгиа цаллс он ЕУ фор индепендент инqуирy инто wар”. Тхе Гуардиан. 
  39. „Саакасхвили Аппеалс фор Пеаце ин Телевисед Аддресс”. Цивил.Ге. 7 Аугуст 2008. Архивирано из оригинала на датум 2014-10-19. Приступљено 2016-04-30. 
  40. „Тхе Гоалс Бехинд Мосцоw'с Проxy Оффенсиве ин Соутх Оссетиа”. Тхе Јаместоwн Фоундатион. 8 Аугуст 2008. 
  41. „Георгиан цонфлицт путс У.С. ин миддле”. Цхицаго Трибуне. 9 Аугуст 2008. Архивирано из оригинала на датум 2014-10-16. Приступљено 2016-04-30. 
  42. Павел Фелгенхауер (14 Аугуст 2008). „ТХЕ РУССИАН-ГЕОРГИАН WАР WАС ПРЕПЛАННЕД ИН МОСЦОW”. 
  43. Цхиверс, C.Ј. (15 Септембер 2008). „Георгиа Офферс Фресх Евиденце он Wар'с Старт”. Тхе Неw Yорк Тимес. 
  44. урл=http://www.newsru.com/russia/11sep2008/voshli.html
  45. Петер Финн (17 Аугуст 2008). „А Тwо-Сидед Десцент инто Фулл-Сцале Wар”. Тхе Wасхингтон Пост. 
  46. „Руссиан Федератион: Легал Аспецтс оф Wар ин Георгиа”. Либрарy оф Цонгресс. Архивирано из оригинала на датум 16 Јулy 2014. [мртав линк]
  47. „Абкхаз сепаратистс стрике диспутед Георгиа горге”. Реутерс. 9 Аугуст 2008. Архивирано из оригинала на датум 2015-09-24. Приступљено 2016-04-30. 
  48. „Руссиа опенс неw фронт, дривес деепер инто Георгиа”. Ассоциатед Пресс. 11 Аугуст 2008. Архивирано из оригинала на датум 14 Аугуст 2008. 
  49. Сцхwиртз, Мицхаел; Барнард, Анне; Крамер, Андреw Е. (11 Аугуст 2008). „Руссиан Форцес Цаптуре Милитарy Басе ин Георгиа”. Тхе Неw Yорк Тимес. 
  50. Крамер, Андреw Е.; Баррy, Еллен (12 Аугуст 2008). „Руссиа, ин Аццорд Wитх Георгианс, Сетс Wитхдраwал”. Тхе Неw Yорк Тимес. 
  51. Левy, Цлиффорд Ј. (14 Аугуст 2008). „Руссиа Воwс то Суппорт Тwо Енцлавес, ин Реторт то Бусх”. Тхе Неw Yорк Тимес. 
  52. „Репорт. Волуме И” (ПДФ). Индепендент Интернатионал Фацт-Финдинг Миссион он тхе Цонфлицт ин Георгиа. Септембер 2009. стр. 27. Архивирано из оригинала на датум 7 Оцтобер 2015. 
  53. „Амнестy Интернатионал Сателлите Имагес Ревеал Дамаге то Соутх Оссетиан Виллагес Афтер...”. Реутерс. 9 Оцтобер 2008. Архивирано из оригинала на датум 22 Фебруарy 2014. 
  54. „Цивилианс ин тхе лине оф фире”. Амнестy Интернатионал. Новембер 2008. 
  55. „Георгиа Маркс Анниверсарy оф Wар”. ББЦ Неwс. 7 Аугуст 2009. 
  56. „Ригхтс Гроупс Саy Соутх Оссетиан Милитиас Бурнинг Георгиан Виллагес”. РФЕ/РЛ. 30 Септембер 2008. 
  57. „Руссиа Ендорсес Сиx-Поинт План”. Цивил.Ге. 12 Аугуст 2008. Архивирано из оригинала на датум 2008-08-12. Приступљено 2016-04-30. 
  58. Кункле, Фредрицк (18 Аугуст 2008). „Бусх, Еуропеан Леадерс Урге Qуицк Wитхдраwал Фром Георгиа”. Wасхингтон Пост. 
  59. „Руссиа хандс овер цонтрол оф Георгиан буффер зонес то ЕУ”. РИА Новости. 9 Оцтобер 2008. Архивирано из оригинала на датум 12 Оцтобер 2008. 
  60. „Статемент бy Пресидент оф Руссиа Дмитрy Медведев”. Тхе Кремлин. 26 Аугуст 2008. Архивирано из оригинала на датум 2 Септембер 2008. 
  61. „Георгиа бреакс тиес wитх Руссиа”. ББЦ Неwс. 29 Аугуст 2008. 
  62. „Ресолутион оф тхе Парлиамент оф Георгиа он тхе Оццупатион оф тхе Георгиан Территориес бy тхе Руссиан Федератион”. 29 Аугуст 2008. Архивирано из оригинала на датум 3 Септембер 2008. 
  63. „Абкхазиа, С.Оссетиа Формаллy Децларед Оццупиед Территорy”. Цивил.Ге. 28 Аугуст 2008. Архивирано из оригинала на датум 2008-09-03. Приступљено 2016-04-30. 
  64. НАТО релатионс wитх Георгиа
  65. „ЦИА – Тхе Wорлд Фацтбоок”. Циа.гов. Архивирано из оригинала на датум 2015-10-16. Приступљено Јулy 3, 2011. 
  66. Саакасхвили, Микхеил. "Wхy Георгиа сендс троопс то Афгханистан"Тхе Телеграпх

Вањске везе

[уреди | уреди извор]
Сестрински пројекти
У Wикимедијиној остави налази се чланак на тему: Грузија
У Wикимедијиној остави има још материјала везаних за: Грузија
Потражите израз Грузија у W(ј)ечнику, слободном рјечнику.