Оргуље

Оргуље ( грч. οργανον, лат. органум) су највећи и најсложенији музички инструмент. Оне су аерофони инструмент сачињен од једнотонских свирала, које дају звук помоћу ваздуха из меха, а оглашавају се помоћу клавијатуре. Тонски распон им је гледајући клавијатуру од C до, углавном г³. Али због разноврсности регистара реални звучни распон је знатно већи: од ₂C до чак г⁶, што такође није фиксирано. То зависи од сваког инструмента понаособ.

Оргуље производе широк спектар звуковних боја. Он зависи од регистара који се налазе на њима. Један регистар садржи низ свирала исте боје и јачине. Број свирала једног регистра је једнак броју дирки на мануалу. Регистри могу бити тихи, тамни, јасни, продорни, рески... Њих свирач укључује и спаја да би добио жељени звук

Састоје се од свирала које се налазе углавном у дрвеном ормару, затим меховља и управљачког механизма (свираоник, трактура и вентили).

Сви дијелови оргуља стављају се у погон и управљају преко свираоника. Састоји се од једне или више клавијатура (најчешће три) који се називају мануалии свирају се рукама. На доњем делу свираоника налази се још једна клавијатура која се свира ногама. Она се назива педал. Око мануала се налазе регистри. НЈиховим укључивањем се одређује које ће свирале да свирају, односно које ће звуковне боје да звуче. Посебни регистри повезују мануале међусобно и мануале с педалом. Они се зову копуле (спојнице).

Свирале су цилиндричне, купасте, призматичне или пирамидалне цеви у којима се налази згуснути ваздух, који излазећи из њих даје звук. Материјали од којих се граде свирале су: дрво, калај, олово и бакар. У зависности од начина на који ваздух излази напоље разликујемо лабијалне и језичне свирале. У лабијалним свиралама тон настаје тако што млаз ваздуха пролази кроз процеп на горњој усни. Тако слично настаје тон и код фруле. Код језичних свирала тон настаје тако да ваздушни млаз удара у језичац који под њим трепери и удара у жљеб који даје тон. Постоји још једна посебна врста регистара. То су ''аликвоте'' или микстуре. Оне су сложени регистри који садрже по више свирала спојених на један вентил. Не дају чисти тон већ основни тон са неким од тонова аликвотног низа. Увек се користе у комбинацији са другим регистрима и дају оргуљама препознатљив сјајан и свечан звук.

Сав потребан ваздух за свирале долази из једног или више мехова који пумпају ваздух и држе га увек под истим притиском. Мехови се пумпају помоћу електромотора. Некада су их пумпали људи који су се називали калканти.

Трактуром се назива цео сплет механизама који повезују дирку и свиралу. Трактура може да буде: механичка- ако дирку и свиралу повезује низ дрвених вретена и зглобова, пнеуматска- повезују их цевчице под ваздушним притиском, или електромагнетна- повезани су елктромагнетним таласима.

Историја оргуља води у далеку прошлост. НЈихове претече су далекоисточни инструменти: кинески шенг и јапански шо, а од античких се сматра панова фрула. Први директни предак оргуља је грчки односно римски инструмент хидраулос. Имао је свирале као и оргуље само што се ваздух у свирале пумпао помоћу притиска воде. Након пропасти Античког Рима оргуље се негују у Византији где су биле саставни део дворског церемонијала. Поново почињу да се шире по Европи када их византијски цар Константин Копронимос поклања франачком краљу Пипину Малом. За време франачких владара оргуље полако улазе у западнохричћанску црквену литургију. Прве познате оргуље у цркви постављене су у Ахену 812. године. Те ране средњовековне оргуње су имале велике и незграпне дирке и мало регистара.

До 15. века оргуље су се јако прошириле по западној и Централној Европи, а имају више мануала и педал. Током ренесансе оргуље доживњавају велики процват: технички се усавршавају и добијају нове звучне боје. Златно доба им почиње у 17. веку, када престају да губе своју дотадашњу једину улогу- праћење црквеног певања. У том раздобљу раног барока настају прве чисто инструменталне композиције за оргуље. Током целог барока се профилишу регионални, односно национални стилови градње оргуља. Тако постоје: севернонемачки, јужнонемачки, италијански, француски, енглески и шпански типови оргуља, који се разликују по регистрима, боји и изгледу карактеристичном за сваку регију. Градили су их оргуљари, од којих су, из тог раздобља најзначајнији: Шнитгер, браћа Зилберман, Клико, Антењати. Барокни композитори су писали за оргуље оргуљара које су биле у њиховом животно окружењу. Најпознатији композитори су: Купрен, Фресцбалди, Персл, Букстехуде, Хендл и највећи оргуљаш међу њима Бацх.

У доба класицизма оргуље су изгубиле свој дотадшњи значај, али у доба романтизма поново доживљавју успон, али у новој форми. До романтизма су грађене искључиво са механичком трактуром, али у 19. веку је откривена пнеуматика која је заменила механичку трактуру. То је омогућило проширавање оргуља, па су добиле звук и снагу великог симфонијског оркестра. Овај романтични звучни идеал је успео да постигне оргуљар А. Каваи- Кол. За такве велике инструменте су писали многи композитори: Менделсон, Брамс, Лист, Схуман, Франк, Регер... Током 19. века многи инструменти су били девастирани тако што им је механичка трактура била замењена пнеуматском. На тај начин су те оргуље изгубиле своја стилска обележја. Зато је око 1900. године настао "Оргуљашки покрет" и проширио се широм Европе, са циљем да старе оргуље врати у првобитно стање. Утицај те реформе је важан и за данашње оргуљаштво. Данас оргуље нису инструмент који користи само у западнохришћанском богослужју. Оне су и солистички концертни инструмент изузетно са великим

Оргуље на Wикимедијиној остави

• Повијесне оргуље у Валпову Архивирано 2007-08-18 на Wаyбацк Мацхине-у
• Портал о оргуљама Архивирано 2021-12-20 на Wаyбацк Мацхине-у