Јеленка Хербез — разлика између измена

Један корисник управо ради на овом чланку. Молимо остале кориснике да му допусте да заврши са радом. Ако имате коментаре и питања у вези са чланком, користите страницу за разговор. Хвала на стрпљењу. Када радови буду завршени, овај шаблон ће бити уклоњен. Напомене Шаблон је застарео уколико је прошло дуже од 72 сата од последње измене на чланку. Последњу измену на овој страници начинио је корисник BuhaM (разговор · доприноси), на датум 30. јул 2024. у 16:26. Није препоручљиво да један корисник овим шаблоном обележи више од једног чланка. Молимо вас да између уређивачких сеанси уклоните овај шаблон са чланка, како бисте омогућили и другим корисницима да неометано уређују и исправљају чланак. Шаблон не ограничава друге уреднике да уређују означену страницу али необавезујућа препорука јесте да се чланак значајније не уређује док уредник који ради на чланку не уклони исти.

Јеленка Хербез
„Јудита са главом Холоферна“ — портрет Јеленке Хербез (Константин Пантелић, око 1850)[1]
Пуно име	Непознато
Датум рођења	између 1761. и 1821.
Место рођења	Видин (?), Османско царство
Супружник	Теодор Хербез
Деца	Гаврило (Обреновић) Јелена Грујић

Јеленка Хербез (рођена вероватно у Видину, између 1761. и 1821),^[2] позната и по надимку Мала госпођа, била је љубавница српског кнеза Милоша Обреновића, а касније супруга српског официра и политичара Теодора Хербеза. Упамћена је по свом великом утицају на кнеза, а тиме и на државне послове. Према неким мишљењима, била је једна од најинтригантнијих историјских фигура у Србији тог времена.^[3]

Право име и порекло Јеленке Хербез није познато. Сматра се да је пореклом Туркиња, према неким изворима родом из Видина,^[4] а прво званично презиме добила је удајом за Теодора Хербеза.

Њу је војвода Миленко Стојковић заробио приликом освајања Рама у Првом српском устанку, покрстио и довео у свој харем. Према неким изворима, Војвода Миленко имао је велики харем са чак 42 жене. Када је 1811. војвода протеран из Србије због сукоба са Карађорђем, а харем растурен, Јеленка је била једна од жена које су остале уз њега и пратиле га на путу до Русије. Када је војвода Миленко, увидевши да више не може да издржава тако велики број жена и деце, распустио је харем, па се Јеленка враћа у Србију и 1813. године удаје за хајдука Влаха Гицу, и почињу живот на великом имању.

Брак са хајдуком Гицом је био буран. Више пута су се селили, састајали и растајали. Склон пљачки, Гица је био на мети власти, па је кнез Милош 1820. године, док је хајдук био у шуми, наредио хапшење његове породице, како би их држао као таоце у случају да се хајдук претерано отргне контроли, а имање му је запленио као одштету за хајдучију.^[1] Сматра се да је тада дошло до сусрета између Јеленке и кнеза, који убрзо наређује Јеленкино пуштање из затвора и доводи је у своју кућу као своју љубавницу, под изговором да је кнегињи Љубици потребна помоћ око деце.^[5]  

У почетку је однос између две жене био присан. Јеленка је, поред кнегињине дружбенице и васпитачице деце, била и преводилац приликом званичних посета, пошто је добро знала турски и влашки језик. Јеленка је добила и нарочити, тајни задатак, да тадашњу кнежеву љубавницу Петрију подучи вештинама које је је научила у харему. Када је Љубица убила Петрију, њено место је заузела је Јеленка. Она је ускоро постала не само љубавница, него и поверљива саветница кнеза Милоша. Кнезу је у то доба десна рука био Аврам Стојковић, коме је један од послова био да проналази и у господареву собу приводи жене. Он и Јеленка нису се подносили и непрестано су једно друго опањкавали код кнеза. На крају је Аврам набеђен за неку крађу и обешен.^[1] У међувремену се продубљивала и њена интимна веза са кнезом, посебно када је кнегиња Љубица 1825. прешла са децом у Пожаревац, а двор се сели у Крагујевац. Тада Јеленка постаје права господарица Шареног конака и добија надимак Мала госпођа,^[а] који ће је пратити даље кроз живот.

Двор су чинили Шарени (женски) конак, који је био породична резиденција, затим Кнежев двор, здање у коме је живео сам Милош и Амиџин конак, стан управитеља двора. Јеленка је из Шареног конака водила кнежев дом. Милош и Јеленка убрзо после тога добијају и дете, сина Гаврила, чиме практично постаје друга Милошева жена, која га је пратила и у званичним приликама.^[5] Дете је било болешљиво од рођења и умрло је у другој години. Причало се да је Јеленка полудела од бола, да јој је коса оседела, па је од тада морала да је фарба, али је и даље била кнежева љубимица.^[1]

У наредних десетак година истовремено је расло Јеленкино самопоуздање, али и нетрпељивост између кнеза и кнегиње, као и између Велике и Мале госпође. Несумњиво је да је Јеленка имала велики утицај на кнеза, али и да је злоупотребљавала свој положај. Подаци државне благајне говоре о томе како је волела луксуз, а њени трошкови често су били већи од трошкова саме кнегиње. Кнез је због Гавриловог лошег здравља свом секретару Димитрију Давидовићу, лекару по образовању, наложио да дође у Крагујевац и брине о овом детету. Иако није успео да сачува Гаврилов живот, Давидовић је тада добро упознао Јеленку и постао свестан њеног великог утицаја на кнеза, а тиме и на државне послове. Зато се потрудио да јој постане добар и поверљив пријатељ. Када је 1833. године као дипломата боравио у Цариграду, писмом је замолио Јеленку да се заузме за њега и убеди кнеза да га врати у Србију јер му је здравље нарушено. Она му је изашла у сусрет, па се Давидовић вратио у Крагујевац.^[1] С друге стране, била је окрутна према својим непријатељима. Познато је да је Атанасије Теодоровић, директор прве српске гимназије и један од прва два професора Лицеума Књажества сербског, прве високе школе у Србији,^[6] када је осумњичен да је писао неко писмо против Јеленке,^[7] изгубио је службу у Крагујевцу и пребачен за писара у Гургусовачки суд. Када му је кнез Милош опростио кривицу, враћен је на место професора.^[8]

Ипак, права господарица Србије и даље је била кнегиња Љубица, што је Јеленку иритирало, али шта никада није успела да промени.^[5]

После Милетине буне положај кнеза Милоша као врховног владара био је пољуљан, а односи са кнегињом Љубицом већ увелико нарушени, па он одлучује да прекине везу са Јеленком.

У то време у Србији се из Русије враћа Теодор Хербез, школован и имућан човек који је дошао да буде први чиновник у отаџбини. Давидовић га је препоручио кнезу као „родољубивог Србијана”, иначе човека са којим је провео детињство у Земуну. Он је упознао Хербеза и са Јеленком. Теодор и Јеленка венчали су се 1835. године, склопивши уговорени брак који ни једно од њих није желело. Ипак, кнез је Јеленки дао и неку врсту мираза, велико београдско имање у Светогорској, на ком се данас налази Дом Јеврема Грујића и Атеље 212, три куће на Варош-капији, једна у Савамали, једна у данашњој Хиландарској улици и уз то хиљаду дуката у кожној кеси^[5] Хербез је такође имао кућу у Београду, у којој је одржавао пријеме за елиту културе и политике Србије.^[1] Прелазак из Милошевог у Хербезово домаћинство Јеленки је, поред званичног друштвеног статуса и презимена, донео и прелазак из света Оријента у свет европских престоница. Хербез је током свог школовања и путовања стекао истанчани и модерни укус. На овим првим београдским пријемима и чајанкама радо виђени гости били су, између осталих, Јосиф Панчић и Миша Анастасијевић. Убрзо је кућа Хербезових постала центар ученог и монденског света Београда.^[5]

Хербезови нису имали деце, па је Јеленка усвојила и васпитала своју сестричину Јелену Симић из Панчева. Јелена се 1856. године удала за познатог српског државника и либералног првака Јеврема Грујића, а старатељи су јој завештали своје велико богатство.^[1] У мираз је Јелена донела и плац у Светогорској улици. Управо је за Грујића и његову судбину везан и последњи спомен Јеленке. У писму упућеном Вуку Караџићу, 7. јануара 1860. године, кнез Михаило пише да је Јеврем Грујић именован за помоћника у Министарству правде и то „из узрока што је Јеленка горко плакала”, што наводи на закључак да ни са новим презименом и под новим владаром Јеленкин утицај није био мали.

Теодор Хербез умро је 1864. године, а тачна година Јеленкине смрти није позната.^[5]

Две уметничке слике приказују Јеленку Хербез. Једна је платно Константина Пантелића „Јудита са главом Холоферна“, настало око 1850. године. Друго платно је приказује док нерасположено и осорно позира Урошу Кнежевићу. Због таквог става уметник јој се осветио насловом дела „Млада жена у српском“, где придев „млада“ никако не стоји моделу који је већ зашао у зреле године.^[1]

Са Јеленком Хербез као једним од главних ликова, српски писац Ђорђе Милосављевић објавио је 2008. године историјски хорор трилер „Ђаво и Мала госпођа”,^[9] чија је радња смештена у Србију из времена кнеза Милоша. Роман је инспирисан је истинитим случајем из 1835. године – серијом зверских убистава која су се десила у Крагујевцу, а за које је оптужен митски човек-пас „Псоглави”, као и чињеницом да је Ханс Кристијан Андерсен, такође један од главних ликова у роману, у то време заиста посетио Србију.^[3]

• Радивојевић, Жижа (2019). Велике српске љубави. Вршац: Celanova capital. ISBN 978-86-900874-0-2.