Alcim Ekdicije Avit
| Sv. Alcim Ekdicije Avit od Vjena | |
|---|---|
 Avitov kultni kip u Saint-Avit dans la Drôme, Franuska | |
| Rođen/a | oko 470. |
| Umro/la | 517/519.[1] |
| Štuje se u | Rimokatolička crkva Pravoslavna crkva |
| Kalendar svetaca | 5. februar |
Alcim Ekdicije Avit (latinski: Alcimus Ecdicius Avitus, rođen oko 470, umro 4. februara 517. ili 519) bio je latinski pesnik i nadbiskup Vjene u Galiji. Rođen je u uglednoj galo-romanskoj senatskoj porodici i bio je u srodstvu s carem Avitom.[2]
Avitov je otac bio Hezihije, biskup Vjena,[3] gde je biskupska čast nezvanično smatrana naslednom.[4] Avit se verovatno rodio u Vjenu, budući da ga je krstio biskup Mamert.[5] U vreme koje je u Galiji bilo teško za pravoverno hrišćanstvo i rimsku kulturu Avit se sa strašću uspešno zalagao za gušenje arijanstva među Burgundima. Stekao je poverenje kralja Gundobada i njegovog sina, kralja Sigismunda (516-523), preobratio u pravoverje.
Na polju književnosti Avit se istakao svojim pismima, od kojih su brojna sačuvana do danas (u najnovijim izdanjima ima ih ukupno 96).[6] Poznat je i po svom biblijskom epu, O događajima duhovne povesti (De spiritualis historiae gestis), pisanom daktilskim heksametrima u pet knjiga: Stvaranje sveta (De origine mundi), Prvi greh (De originali peccato), Božji sud (De iudicio Dei), Potop (De diluvio mundi) i Prelaz preko Crvenog mora (De transitu maris rubri).[7] U tom epu obrađuje biblijske teme o prvom grehu, proterivanju iz raja, potopu i prelazu preko Crvenog mora. Prve tri knjige sadrže određeno dramatsko jedinstvo; tu se pripovedaju događaji koji su prethodili velikoj katastrofi, zatim sama propast i, naposletku, njene posledice. U četvrtom i petom pevanju opisuju se potop i prelaz preko Crvenog mora kao simboli krštenja. Avit slobodno adaptira događaje iz Svetog pisma, pokazujući pritom dobro poznavanje materije. On je jedan od poslednjih velikana retorike kakva se učila u galskim školama u 4. i 5. veku. Njegova pesnička dikcija, premda obiluje arhaizmima i napregnutim ritmom, ipak je čista i odabrana, a metrička se pravila dosledno poštuju. Ovaj je biblijski ep značajan i po tome što je u njoj "tema o izgubljenom raju prvi put dostojno opevana u skladu s predmetom",[8] a time je uticao i na Miltonaov Izgubljeni Raj.[9] Avit je napisao i jednu pesmu za svoju sestru, kaluđericu Fuscinu, De virginitate, u kojoj hvali devičanstvo.[8]
Avitova pisma veoma su značajna za crkvenu i političku istoriju za razdoblje između 499. i 518. godine. Kao i njeog savremenik, Enodije iz Pavije, Avit je svim srcem zastupao ideju o vrhovnoj vlasti Svete stolice kao glavnog ujedinjujućeg faktora nove hrišćanske civilizacije. "Ako se papa dovede u sumnju", piše on, "neće pasti tek jedan episkop, nego ceo episkopat" (Si papa urbis vocatur in dubium, episcopatus videbitur, non episcopus, vaccilare. — Ep. xxxiv; ed. Peiper). Njegova korespondencija spada u najvažnije primarne izvore za rani merovinški period, uključujući političku, društvenu i crkvenu istoriju. Među njima je i čuveno pismo Klovisu povodom njegova krštenja; Avit se obraća Klovisu ne kao paganskom preobraćeniku, nego kao nekome ko je do nedavno bio pristalica arijanstva, možda čak i kao katehumenu.[10] Iz pisama se vidi i prisan odnos između pravovernog biskupa Vjene i arijanskog kralja Burgundâ, velikog Gundobada, i njegovog sina Sigismunda, preobraćenika u pravoverje. Od Avitovih homilija i propovedi sačuvane su samo dve, kao i neki fragmenti i izvaci iz drugih.[9]
Nekad su se Avitu pripisivali i tzv. Dijalozi s kraljem Gundobadon (Dialogi cum Gundobado Rege), napisani u odbranu pravoverja od arijanstva, koji navodno prenose poznati razgovor u Lyonu iz 449. Međutim, Julien Havet je 1885. dokazao da se radi o falsifikatu oratorijanca Jéromea Viguiera, koji je falsifikovao i jedno pismo koje je papa Simah navodno uputio Avitu 13. oktobra 501. godine.[9]
- Avitus, The Fall of Man: De spiritalis historiae gestis libri I-III. Edited by Daniel J. Nodes. Toronto: Pontifical Institute of Medieval Studies, 1985 (Toronto Medieval Latin Texts, 16).
- Avitus of Vienne, Selected Letters and Prose. Tr. by Danuta Shanzer and Ian Wood. Liverpool: Liverpool University Press, 2002 (Translated Texts for Historians).
- Avit de Vienne, Histoire spirituelle, Tome II: (Chants IV-V). Edited by Nicole Hecquet-Noti. Paris: Les Editions du Cerf, 2005 (Sources Chretiennes, 492).
- ↑ The Prosopography of the Later Roman Empire, s.v. "Avitus 4" primećuje da je Avit prisustvovao saboru u Epaonu 517, ali da ga nije bilo na saboru u Lyionu 519.
- ↑ "im Umfeld des Kaisers Avitus" (Ökumenisches Heiligenlexikon); The Prosopography of the Later Roman Empire, s.v. "Avitus 4".
- ↑ The Prosopography of the Later Roman Empire, s.v. "Hesychius 11"; "Er wurde 494 Nachfolger seines Vaters auf dem Bischofsstuhl von Vienne".
- ↑ "Ugledna galo-romanska porodica blisko povezana s carem Avitom i drugim istaknutim osobama, i u kojoj su episkopske počasti bile nasledne" (Shahan 1907, s.v. St. Avitus).
- ↑ Avit, Homilija 6.
- ↑ Avit je bio jedan od galo-romanskih aristokrata iz 5. i 6. veka čija je obimna korespondendija sačuvana; drugi su Sidonije Apolinar, prefekt Rima 468. i biskup Clermonta (umro 485), Ruricije, biskup Limogesa, (umro 507) i Magno Feliks Enodije od Arlesa, biskup Ticina (umro 534). Svi su oni bili povezani u čvrstu aristokratsku galo-romansku mrežu iz koje su se regrutovali biskupi u Galiji; v. Ralph W. Mathisen, "Epistolography, Literary Circles and Family Ties in Late Roman Gaul" Transactions of the American Philological Association 111 (1981), str. 95-109.
- ↑ Budimir & Flašar 1991, str. 630
- ↑ 8,0 8,1 Buckwald, Hohlweg & Prinz 1984, str. 23
- ↑ 9,0 9,1 9,2 Shahan 1907, s.v. St. Avitus
- ↑ Danuta Shanzer, Dating the baptism of Clovis: the bishop of Vienne vs the bishop of Tours. Early Medieval Europe, Volume 7, Issue 1, 1998, str. 29–57.
- Buckwald, Wolfgang; Hohlweg, Armin; Prinz, Otto (1984). Rečnik grčkih i latinski pisaca antike i srednjeg veka [Tusculum-Lexicon griechischer und lateinischer Autoren des Alterums und des Mittelalters]. Beograd: Vuk Karadžić.
- Budimir, Milan; Flašar, Miron (1991). Pregled rimske književnosti. Beograd: Naučna knjiga.
- Shahan, Thomas (1907), „St. Avitus”, The Catholic Encyclopedia, 2, New York: Robert Appleton Company
