Бродвејски театар

Бродвејски театар,^{[нб 1]} такође познат као једноставно Бродвеј, односи се на позоришне представе представљене у 41 професионалном позоришту, од којих свако има 500 или више седишта, смештених у Позоришном округу и Линколн центру дуж Бродвеја, у Мидтауну Менхетна, Њујорк.^[1][2] Бродвеј, заједно са лондонским Вест ендом, представља највиши комерцијални ниво позоришта уживо на енглеском говорном подручју.^[3]

Позоришни округ је популарна туристичка атракција у Њујорка. Према Бродвејској лиги, за сезону 2018–2019 (која се завршила 26. маја 2019.) укупно је било 14.768.254 гледалаца, а Бродвејске представе су имале приход од УСД 1.829.312.140, пораст посећености од 9,5%, прихода 10,3%, а недеља играња 9,3%.^[4]

Већину емисија на Бродвеју чине мјузикли. Историчар Мартин Шефтер тврди да су „Бродвејски мјузикли, који су кулминирали продукцијама Ричарда Роџерса и Оскара Хамерстајна, постали изузетно утицајни облици америчке популарне културе” и допринели томе да Њујорк постане културна престоница западне хемисфере.^[5]

Њујорк није имао значајно позоришно присуство све до око 1750. године, када су глумци-менаџери Волтер Мари и Томас Кин основали резиденцијалну позоришну компанију у Театару у улици Насо, у којој је било око 280 људи. Они су представили Шекспирове драме и баладне опере, попут Бегарове опере.^[6] Године 1752. Вилијам Хејлам је послао групу од дванаест глумаца из Британије у колоније са својим братом Луисом као њиховим менаџером. Они су основали позориште у Вилијамсбургу у Вирџинији и отворили га са Млетачким трговцем и Анатомистом. Компанија се преселила у Њујорк у лето 1753. године, изводећи баладне опере и баладне фарсе попут Дамона и Филиде. Револуционарни рат је суспендовао позориште у Њујорку, али је након рата позориште наставило с радом 1798. године, када је у улици Чатам (која се данас назива Парк Роу) саграђено Парк позориште са 2.000 места.^[6] Позориште Бовери отворено је 1826. године,^[7] а затим су уследила друга.

До 1840-их, П.Т. Барнум је управљао забавним комплексом у Доњем Менхетну. Године 1829, на Бродвеју и Принц улици, отворила се Ниблова башта и убрзо постала једна од најбољих премијерних ноћних тачака у Њујорку. То позориште са 3.000 места је представљало све врсте музичке и немузичке забаве. Године 1844, Палмова оперска кућа је отворена и представила је опере само четири сезоне пре него што је банкротство довело до њеног поновног именовања као места за представе под називом Бартонов театар. Оперска кућа Астор отворена је 1847. Побуна је избила 1849. године, када су се заштитници Боверија из ниже класе успротивили ономе што су сматрали снобизмом публике више класе у Асторовом месту: „Након побуне Асторовог места 1849. године, забава у Њујорку је подељена по класним линијама: опера је углавном била за вишу средњу и вишу класу, минстрелне представе и мелодраме за средњу класу, естрадне представе у концертним салонима за људи радничке класе и нижи део средње класе.”^[8]

Представе Вилијама Шекспира често су извођене на сцени на Бродвеју, а понајвише с америчким глумцем Едвином Бутом, који је у међународној јавности познат по свом извођењу Хамлета. Бот је играо ти улогу са познатих 100 узастопних представа у Позоришту зимског врта 1865. (секвенца се завршила само неколико месеци пре него што је Бутов брат Џон Вилкс Бут извршио атентат на Абрахама Линколна), а касније ће оживети улогу у свом Бутовом театру (којим је неко време управљао његов брат Јуније Брут Бут, млађи). Остали познати Шекспиријанци који су се појавили у Њујорку у ово доба били су Хенри Ирвинг, Томасо Салвини, Фани Давенпорт и Чарлс Фечтер.

Позориште у Њујорку се постепено селило из центра града у Мидтаун Менхетна, почевши око 1850. године, тражећи јефтиније некретнине. Почетком деветнаестог века, област која сада обухвата Позоришни округ била је у власништву шачице породица и састојала се од неколико фарми. Године 1836, градоначелник Корнелијус Лоренс отворио је 42. улицу и позвао становнике Менхетна да „уживају у чистом чистом ваздуху.“^[10] Близу 60 година касније, позоришни предузетник Оскар Хамерштајн I изградио је легендарни Викторијин театар у Западној 42. улици.^[10]

Први бродвејски мјузикл на „дуге стазе” био је хит са 50 извођења под називом Вилењаци из 1857. Године 1870. срце Бродвеја било је на Јунион скверу, а до краја века многа позоришта су била у близини Медисон сквера. Позоришта су стигла на подручје Тајмс сквера почетком 1900-их, а бродвејска позоришта су се тамо консолидовала након што је велики број изграђен око трга 1920-их и 1930-их. Њујоршке представе су наставиле да заостају за онима у Лондону,^[11] али „музичка бурлета“ Лоре Кин Седам сестара (1860) срушила је претходне њујоршке рекорде са низом од 253 наступа. Абрахам Линколн је упуцан на наступу Кинове трупе Наш амерички рођак у Вашингтону.

Првим позоришним комадом који је у складу са савременом схватањем мјузикла, са додатим плесом и оригиналном музиком која је помогла да се прича исприча, сматра се Црни преварант, који је премијерно изведен у Њујорку 12. септембра 1866. Представа је трајала пет и по сати, али упркос њеној дужини, остварено је за рекордних 474 извођења. Исте године, представа Тхе Блацк Домино/Бетwеен Yоу, Ме анд тхе Пост је била прва која је себе назвала „музичком комедијом“.^[9]

Чарлс Х. Хојтов Излет у Кинеску четврт (1891) постао је дугогодишњи шампион Бродвеја када је надмашио Адониса и његова укупно 603 извођења 1893, држећи сцену током 657 представа. Саму Кинеску четврт надмашио је мјузикл Ирена (1919) 1921. као најдуговечнији бродвејски мјузикл, а још раније, у марту 1920, Лигхтнин' (1918) као најдуговјечнија бродвејска представа. Године 1896, власници позоришта Марк Клау и А. L. Ерлангер су основали Театрални синдикат, који је контролисао скоро свако легитимно позориште у САД у наредних шеснаест година.^[12] Међутим, мањи водвиљи и варијанте су се размножавали, а Оф-Бродвеј је био добро успостављен до краја деветнаестог века.

Путовање у Кунтаун (1898) је била прва музичка комедија коју су у потпуности продуковали и извели Афроамериканци у позоришту на Бродвеју (инспирисана углавном рутинама минстралних представа), праћена регтајмом Цлориндy: Тхе Оригин оф тхе Цакеwалк (1898), и веома успешним Ин Дахомеy (1902). Стотине музичких комедија су постављене на Бродвеју током 1890-их и раних 1900-их састављених од песама написаних у њујоршкој Тин Пан алеји у којима су учествовали композитори као што су Гас Едвардс, Џон Волтер Братон и Џорџ M. Кохан (Мали Џони Џонс (1904), 45 минута од Бродвеја (1906) и Џорџ Вашингтон млађи (1906)). Ипак, век представа у Њујорку је и даље био релативно кратак, уз неколико изузетака, у поређењу са њиховом постојаношћу у Лондону, све до Првог светског рата.^[11] Неколико веома успешних британских мјузикала наставило је да постиже велики успех у Њујорку, укључујући Флородору 1900–01.

У раним годинама двадесетог века, преводима популарних континенталних оперета из касног деветнаестог века придружиле су се представе „Принцеyиног театра“ из 1910-их, које су радили писци као што су П. Г. Вудхаус, Гај Болтон и Хари Б. Смит. Виктор Херберт, чији је рад укључивао неке интимне музичке комаде са модерним окружењем, као и низ чувених оперета (Тхе Фортуне Теллер (1898), Бабес ин Тоyланд (1903), Млле. Модисте (1905), Тхе Ред Милл (1906), и Наугхтy Мариетта (1910)).^[13]

Почевши од Црвеног млина, Бродвеј приказује постављене електричне табле испред позоришта. Пошто су сијалице у боји пребрзо прегоревале, коришћена су бела светла, а Бродвеј је добио надимак „Велики бели пут“. У августу 1919. Удружење глумаца је захтевало стандардни уговор за све професионалне продукције. Након штрајка који је затворио сва позоришта, продуценти су били приморани да пристану. До 1920-их, браћа Шуберт су се подигла и преузела већину позоришта од Ерлангеровог синдиката.^[14]

• The Internet Broadway Database
• The Houses of Broadway, The New York Times, April 30, 2010