Pesma nad pesmama

Pesma nad pesmama (hebr. Šir Haširim; lat. Canticum canticorum) se tradicionalno svrstava u mudrosnu književnost zajedno sa Knjigom o Jovu, Pričama Solomonovim i Knjigom propovednikovom.

Sačuvana je u hebrejskoj Bibliji i Starom zavetu i stavlja se među Spise. Čitala se za vreme Pashe. Bila je povod brojnih proučavanja i tumačenja kroz vekove.

Ovo je 22. po redu knjiga u Bibliji. Naslov knjige je sažetak uvodnih reči: „Nenadmašna pesma koja je Solomonova“. Prema hebrejskom tekstu od reči do reči, to je „Pesma nad pesmama“, a označava nenadmašnu odličnost jedne pesme, slično kao izraz „nebesa nad nebesima“ za najviša nebesa (5.Mojs. 10:14). To nije zbirka pesama, nego jedna pesma, „pesma krajnjeg savršenstva, jedna od najboljih koja je ikad postojala, ili je ikad bila napisana“. Jevrejski rabi Akiba koji je živeo u prvom veku naše ere, izrazio je svoje cenjenje za Pesmu nad pesmama na sledeći način: „Sav svet nije bio dostojan dana u koji je ta uzvišena Pesma bila data Izraelu“.

Pesma nad pesmama ili Pesma Solomonova predstavlja zbirku ljubavnih pesama. Postoji mogućnost da je na početku bila i zbirka vereničkih ili svatovskih pesama.

Iako se na samom početku, u prvom stihu prve glave, «Pesma nad pesmama» dovodi u vezu sa Solomonom, kraljem Izraela ( 968. pne. - 928. pne.), neki tvrde da on on nije njen autor. Naime, mišljenja su da odlike hebrejskog jezika, sa uticajima aramejskog, datiraju Pesmu između 4. i 3. veka pne. Prema tome, pripisivanje njenog autorstva Solomonu danas ima samo simboličan značaj, budući da je jevrejski kralj bio poznat ne samo po svom neimarstvu nego i brojnim brakovima i raskošnom ljubavnom životu. Prema hebrejskim učenjacima ime Solomon, na hebrejskom Šelomo, (Sulejman na arapskom) u Pesmi nad pesmama je sveto, jer nije to ime kralja Solomona, već se ono odnosi na božanstvenog kralja koji poseduje mir. Na taj način izvedena je teološka igra reči između šalom, što znači mir, i imena Šalome, što znači Miroljubiv.

Međutim, pažljivim istraživanjima samog teksta kao i drugih dokaza, došlo se do drugačijeg viđenja. Naime, da je Kralj Solomon iz Jerusalima bio je pisac ove pesme, što je potvrđeno njenim uvodom. To je idilična poema ispunjena značenjem i vrlo slikovita u svom opisivanju lepote. Čitalac koji sebi može predstaviti orijentalni ambijent ceniće je još i više (P.n.p. 4:11,13; 5:11; 7:4). Povod za njeno zapisivanje bio je jedinstven. Veliki kralj Solomon, slavan u mudrosti i moći i blistav u sjaju svog marerijalnog bogatstva, nije mogao impresionirati jednostavnu devojku sa sela u koju se zaljubio. Zbog postojanosti njene ljubavi prema pastiru, kralj je doživeo neuspeh. Solomon je napisao ovu pesmu u Jerusalimum možda oko 1020.pne. nekoliko godina nakon što je hram bio završen. Do vremena kada je napisao tu pesmu, on je imao „šezdeset kraljica i osamdeset konkubina“, u poređenju sa „sedam stotina žena, kneginja i tri stotine konkubina“, na kraju svoje vladavine (P.n.p. 6:8; 1.Kralj. 11:1,3).

Kanonstvo Pesme nad pesmama u rana vremena uopšte nije bilo stavljano u pitanje. Smatrala se sastavnim i nadahnutim delom hebrejskog kanona mnogo pre naše ere. Bila je uključena u grčku Septuagintu. Josif Flavije ju je uvrstio u svoj katalog svetih knjiga. Zato ima iste dokaze za svoje kanonstvo koji su obično navedeni i za svaku drugu knjigu hebrejskih pisama. Neki, međutim, dovode u pitanje kanonstvo knjige na temelju toga što u njoj nema ukazivanja na Boga. Odsutnost ikakvog spominjanja Boga ne bi mogla isključiti knjigu isto kao što je ni sama prisutnost reči „Bog“ ne bi mogla učiniti kanonskom. Skraćeni oblik Božjeg imena pojavljuje se u 8. poglavlju, a 6. stih, gde se kaže da je ljubav „plamen od Jah“.

Najveći deo «Pesme nad pesmama» je u formi dijaloga između dvoje ljubavnika, mladoženje i neveste, pri čemu kćeri jerusalimske služe kao pogodan literarni okvir. Osam pesama povezano je u jedinstvenu celinu koju čine:

• Naslov i prolog (1,1 – 4)
• Prva pesma (1,5 – 2,7)
• Druga pesma (2,8 – 3,5)
• Treća pesma (3,6 – 5,1)
• Četvrta pesma (5,2 – 6,3)
• Peta pesma (6,4 – 8,5)
• Epilog: Himna ljubavi (8,6 – 7)
• Dodaci (8,8 – 14)

Na osnovu jezika, stila i kompozicije može se zaključiti da je sve pesme, osim kasnijih dodataka (8,8 – 14 i možda 8,6 – 7) napisao jedan autor.

Osnovni ton je ljubavni, erotski. U Pesmi se upotrebljavaju takvi izrazi koji se mogu odnositi na seksualnu ljubav. Muškarac i žena, koji izgovaraju veći deo ljubavnih poruka, ističu svoju uzajamnu ljubav, žudnju i divljenje. Oboje dosta detaljno opisuju draži svoje voljene osobe. Fizički opis koji naizmenično daju dvoje ljubavnika dolazi do smelih pojedinosti. Česta upotreba izraza «nevesta» navodi na pomisao da se ova poezija mogla recitovati prilikom venčanja. Pesma nad pesmama ima najviše sličnosti sa ljubavnom poezijom starog Egipta iz 13. i 12. veka p.n.e, sa pesmama koje su opisivale fizičku privlačnost ljubavnika, pesmama ljubavne žudnje, divljenja i hvaljenja. Sličnost se ogleda u čulnim slikama koje nisu bogate samo vizuelnim detaljima već i zvukovima, dodirima i aromatičnim mirisima. Pored toga u Pesmi nailazimo na upotrebu imenica «sestro» i «brate» koji su ustaljeni termini egipatskih ljubavnih pesama. Zajedničke su im i teme odsutnost voljene osobe i «biti bolestan od ljubavi».

Postavlja se pitanje kako je «Pesma nad pesmama» mogla naći mesto u zbirci svetih knjiga. Od najstarijih vremena o tome se raspravljalo među hebrejskim učenjacima. Izgleda da se rasprava o tome povela između ondašnje dve škole Šamaje i Hilela; rasprava se protegla do drugog veka nove ere kada je rabin Akviba (135. pne.) izjavio: «Svi su spisi Staroga zaveta sveti, ali je Pesma nad pesmama presveta.» (Mishna, Jadaim, III, 5). Na saboru u Javneu 90. n.e. bilo je izvesnog suprotstavljanja nameri da se ova knjiga kanonizuje. No i pored toga, ona je prihvaćena i postala delom hebrejske Biblije (heb. TANAH). U hrišćanski kanon je primljena bez otpora budući da je postojala u hebrejskoj Bibliji i Septuaginti.

Ovo delo je tokom vekova različito tumačeno. Tumačenja se mogu svesti na dva:

• Alegorijsko tumačenje. Označava ljubav Boga prema narodu Izraela.
• Doslovno tumačenje. Pohvala ljudskoj ljubavi.

U hebrejizmu je preovladala istorijsko-teološka alegorija po kojoj Pesma opisuje ljubav, ili zavet, između Boga i izabranog naroda Izraela, pri čemu se Izrael predstavlja kao božanska nevesta. Ovaj način tumačenja bio je prikupljen u posebni Midrah o Pesmi, i u aramejskoj parafrazi koja nije slobodan prevod knjige, već predstavlja jedno opširno alegorijsko tumačenje. Bilo je i tumačenja po kojima Pesma simbolizuje idealnu ljubav Solomona sa Mudrošću.

U hrišćanskom tumačenju Pesma nad pesmama simbolizuje spoj i mistično venčanje Isusa Hrista sa Crkvom. Kasnije se ona tumačila kao slika odnosa između Hrista i pojedine duše ili Svetoga Duha i Marije.

Međutim, ništa u ovim pesmama ne odaje utisak da je namera autora bila da alegorijski govori o ljubavi. Kada upotrebljavaju alegoriju, biblijski pisci je nikada ne ostavljaju nerazrešenom. Nju obavezno prate objašnjenja. Biblijski pisci nas nikada ne ostavljaju u nedoumici i uvek se trude da do kraja objasne sliku koju su upotrebili kao alegoriju. Kada upotrebljavaju sliku braka da prikažu odnos između Boga i njegovog izabranog naroda uvek je jasno da se radi o alegoriji. Zatim, kada i koriste sliku braka oni su suzdržani u svom govoru. I pored duge tradicije alegorijsko tumačenje nije održivo. U doslovnom tumačenju na Pesmu se gleda kao na ljubavnu pesmu, odnosno zbirku ljubavnih pesama koje slave ljubav između muškarca i žene.

Po svemu sudeći da nije bilo alegorijskog tumačenja teologa, Pesma nad pesmama nestala bi netragom.

• Wilfrid Harrington, Uvod u Stari Zavjet, Zagreb

• Ivo Andrić, Istorija i legenda, eseji I, Beograd

Pesma nad pesmama na Wikimedijinoj ostavi