Hidrohlorotiazid
 | |
 | |
| IUPAC ime | |
|---|---|
6-hloro-1,1-diokso-3,4-dihidro-2H-1,2,4-benzotiadiazin-7-sulfonamid | |
| Klinički podaci | |
| Prodajno ime | Apo-hydro, Aquazide h, Dichlotride |
| Drugs.com | Monografija |
| MedlinePlus | a682571 |
| Kategorija trudnoće |
|
| Način primene | Oralno (kapsule, tablete, oralni rastvor) |
| Pravni status | |
| Pravni status |
|
| Farmakokinetički podaci | |
| Bioraspoloživost | Varijabilno se apsorbuje iz GI trakta. Biodostupnost ~ 70% |
| Metabolizam | ne podleže znatnom metabolizmu[1] |
| Poluvreme eliminacije | 5,6-14,8 h |
| Izlučivanje | >95% se izlučuje nepromenjeno urinom |
| Identifikatori | |
| CAS broj | 58-93-5  |
| ATC kod | C03AA03 (WHO) |
| PubChem | CID 3639 |
| DrugBank | DB00999 |
| ChemSpider | 3513 |
| UNII | 0J48LPH2TH |
| KEGG | D00340 |
| ChEMBL | CHEMBL435 |
| Hemijski podaci | |
| Formula | C7H8ClN3O4S2 |
| Molarna masa | 297,74 |
| |
| |
Hidrohlorotiazid (HCTZ, HCT, HZT) je diuretik i tiazidne klase koji deluje putem inhibicije sposobnosti bubrega da zadržavaju vodu. Time se redukuju zapremina krvi, umanjuje povratak krvi u srce i time srčani izlaz i smatra se da je putem drugih mehanizama ima sposobnost snižavanja perifernog vaskularnog otpora.[2] Hidrohlorotiazid je diuretik koji pošteđuje kalcijum, tako da može da pomogne telu da izgubi suvišnu vodu bez gubitka kalcijuma.
Delovanje
[уреди | уреди извор]On je umereni diuretik i dovodi do izlučivanja 5-10% filtriranog natrijuma. Inhibirajući reapsorpciju natrijuma u distalnim bubrežnim tubulima hidrohlorotiazid povećava izlučivanje natrijuma i vode. Takođe ubrzava protok tubularne tečnosti s elektrolitima distalno do mesta izlučivanja vodonika i kalijuma. Zbog smanjenja plazmatske zapremine povećava se izlučivanje aldosterona što povećava reapsorpciju natrijuma te gubitak kalijuma i vodonika. Nakon peroralne primene hidrohlorotiazida, diureza nastupa tokom 2 sata, dostiže maksimum nakon 4 sata i traje oko 6 do 12 sati.
Primena
[уреди | уреди извор]On se malo kad koristi samostalno, ali se zato vrlo često kombinuje s brojnim antihipertenzivnim lekovima kao što su ACE inhibitori, ATII inhibitori, beta-blokatori, a koristi se i u kombinaciji s diureticima koji štede kalijum (amilorid, triamteren). Naime, hidrohlorotiazid dovodi do povećanog gubitka kalijuma, pa stoga može izazvati opasnu hipokalemiju. Ali, u kombinaciji s diureticima koji pošteđuju kalijum, amiloridom i triamterenom takav učinak na koncentraciju kalijuma znatno se ublažava. Takođe, ACE inhibitori povećavaju serumski kalijum, pa kombinacija s hidrohlorotiazidom dovodi do uravnoteženja koncentracije kalijumovih jona u serumu. Njegova definisana dnevna doza iznosi 25 mg, ali u kombinacijama s drugim antihipertenzivnim lekovima dolazi u manjim dozama.
Nuspojave
[уреди | уреди извор]Najčešće moguće nuspojave hidrohlorotiazida su slabost, hipotenzija, neravnoteža elektrolita, hipokalemija, hiperglikemija, hiperuricemija, impotencija, pankreatitis, vrtoglavica, zatajenje bubrega, intersticijski nefritis, eritema multiforme te mišićni spazam.
Reference
[уреди | уреди извор]- ^ Beermann B, Groschinsky-Grind M, Rosén A (1976). „Absorption, metabolism, and excretion of hydrochlorothiazide”. Clin Pharmacol Ther. 19 (5 (Pt 1)): 531—7.
- ^ Duarte JD, Cooper-DeHoff RM (2010). „Mechanisms for blood pressure lowering and metabolic effects of thiazide and thiazide-like diuretics”. Expert Rev Cardiovasc Ther. 8 (6): 793—802. PMC 2904515
. PMID 20528637. doi:10.1586/erc.10.27.
Vidi još
[уреди | уреди извор]Spoljašnje veze
[уреди | уреди извор]
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
